Бук на ријеци Каљини – Мали рај подно Романије

У подножју планине Романије, недалеко од села Каљина на подручју општине Соколац, налази се права туристичка атракција.

Ријека Каљина која протиче кроз истоимено село једно је од најљепших природних богатстава на подручју Романијског краја. Као и све планинске ријеке због наглих промјена рељефа и Каљина је позната је по брзини и слаповима. У једном дијелу свога тока ова ријека се формира у водопаде у народу познате по имену Бук.

2

Призор који пружа ова природна творевина ријетко кога оставља равнодушним. Снага и брзина планинске ријеке створила је право мало чудо, посебно интересантно за авантуристе и фотографе. Оно што додатно краси ову идилу је борова шума која прати цијели ток ријеке, као и стијене у непосредној близини водопада.

SONY DSC

Како је Соколац град без ријеке, мјештани овдје одлазе да би побјегли од љетње жеге. На ријеци Каљини многи од њих су учили и прве пливачке покрете. Ријека је богата и поточном пастрмком па свакодневно привлачи и љубитеље риболова. Прави рај на земљи који не заобилазе ни страни туристи.

Каљина је посебно лијепа у прољеће, када набуја послије дуге зиме која је карактериистична за ова крај. Постаје бржа, а њени слапови виши.  У зимском периоду због ниских температура често буде залеђена и тада добија један нови – бајковит изглед. Каљина извире у засеоку Врховине у подножју планине Озрен, а улива се у Биоштицу – још једну планинску љепотицу о којој ћемо такође писати.

SONY DSC

Романија – планинска принцеза источне Босне

„Када би ме питали због чега сам заволио планине, нашао бих безброј разлога. Можда планину волим због њене снаге и поноса. Поглед јој је увијек окренут према небу и непрестано чезне за висинама. Планинске очи нису стидљиве. Поглед није оборен. Она непрекидно тјера вјетрове и сњегове и увијек поново забљешти младошћу. Чудно се човјек осјећа када се попне на врх планине, а још љепше када с врха посматра свитање и раскошну игру сјенки. Стојећи на планинском врху човјеку се чини да је вјетар одувао људски кукавичлук. Врх планине улива повјерење као да из њега говори искуство вијекова, као да су се ту попели сви токови времена. Ту на врху човјек најрађе ћути. То ћутање је бескрајно и загонетно, као што је бескрајна и загонетна ћуд планине.“ Рекао је Вељко Влаховић у своме есеју „Планина“.

Овако би сваки љубитељ планине и планинарства описао свој доживљај када се попење на планинске висове.

romanija25.jpg

Општина Соколац на својој територији има једну такву планинску принцезу, која је, могло би се рећи , једна од најљепших на просторима Босне и Херцеговине. Ријеч је о опјеванијој „Хајдучкој гори“ – Романији.

Романија је планинаска љепотица смјештена у источном дјелу Босне. Налази се југозападно од Сокоца, сјвероисточно од Пала и источно од Сарајева. Припада планинама динарског горја са највишим врхом од 1652 м.н.в – Велики Лупоглав. Називи других врхова Романије су: Равна стијена, Орлова стијена, Црвена стијена, Црна стијена, Ђева стијена (Ђевојачка стијена) и Велика стијена. Што се тиче самог имена Романија, у буквално преводу би значило „земља Римљана“, што према неким изворима говори да је име настало у раном средњем вијеку доласком Словена и Авара почетком 7. вијека на ове просторе, када је кренуло рушење римских градова и остатака Римског царства. Становништво из тих градова повукло се на Романију, а људи који су населили ово подручје, према народним предањима у то вријеме назвали су се Ромањи, ал их је касније временом локално становништво назвало Власима. Планину Романију називају још и „Хајдучком гором“, а на њеној јужној страни, изнад Пала налази се и Новакова пећина, у којој се према неким народним вјеровањима крио хајдук Старина Новак.

romanija35.jpg

У подножју Романије, недалеко од планинских стаза које воде до Новакове пећине, по историјским и географским предањима у средњем вијеку пролазио је тзв. Царски пут, који је водио од Сарајева, преко Паљанског поља, поред романијских стијена и даље преко Гласиначког поља према Дрини и даље према тадашњем Цариграду, данашњем Инстамбулу.

Оно што посебно краси Романију јесу и њене планинске, брзе, хладне ријеке и извори. На западном дијелу Романије извире ријека Миљацка, а  по својој љепоти чувене су и ријеке Ракитница, Берешко врело, Биоштица и Каљина, које су посебно цијењене у риболовачком свјету, јер су богате ријечном пастрмоком.DSC_0792.JPG

Препознатљива је и љепота планинских села у којима човјек не може да се нагледа нетакнуте природе. И поред лоше путне инфраструктуре, народ још увијек не напушта села. Сеоско становништво већином се бави сточарством, а надалеко је чувен, сада већ и брендирани Романијски скоруп кајмак, који свакако посјетиоци овог подручја треба да пробају. Овај крај познат је и по обиљу љековитог биља и шумских плодова и воћа –гљиве, купине, малине, боровнице и сл.. Када је добра сезона локално становништво може да оствари добру зараду прикупљањем и брањем.

borovnice1.jpg

VRGANJ.jpg

По својој љепоти на великим надморским висинама, бар када је ријеч о територији општине Соколац, посебно се истичу села Калаузовићи, Каљина, Жунови, Соколовићи, Кнежина, Озерковићи, Гире…цијело подручје Равне Романије. Наравно и друга села су лијепа, ал на мене су ова оставила посебан утисак. Обзиром да многа села имају богату историју, о сваком посебно могло би си писати, ал то ћемо оставити за неку другу прилику.

29433271_10215397397277143_8722018554477543424_n.jpg

Романијски крај интересантан је и за спелеологе. На подручју соколачке општине познате су Гирска пећина, Велика пећина код извора Биоштице, Пећина под липом – Подлипа и Мегара, а најпознатија и можда најпривлачнија је пећина на територији општине Пале – Орловача у насељеном мјесту Сумбуловац.

Како писати о Романији и Гласинцу, а не поменути трагове историје. У подножју Романије, на широком пространству Гласиначког поља, налазе се велики број стећака – средњовијековних надгроних споменика. Најпознатија археолошка налазишта на овом подручју су некропола са  стећцима Црквина, гђе су током истраживања овог подручја пронађени остаци цркве из 15.вијека, као велики број средњевјековних споменика. На листи 30 средњовијековних некропола стећака које су проглашене Свјетском баштином УНЕСЦО нашла се некропола у Лубурић поље, удаљена 6 километара од Сокоца.

DSCF1034.JPG

Све ово написано, као и још много тога што није стало у ову причу доказује да Романијски крај има огроман туристички потеницјал. Поред планине Романије која је прави рај за љубитеље природе и планинарства, ту је богат културни и историјски садржај који свакако вриједи упознати. Обзиром да је Романија у близини олимпијске планине Јахорине, могло би се рећи да је и поред великог туристичког потенцијала на неки начин мало и занемарена.

DSC02995.JPG

На њеној промоцији, поред планинарских друштава која дјелују на подручја општине Пале, доста добро ради Планинарско друштво „Гласинац“ из Сокоца. Сокочани су минулог викенда организовали  4. Прољећни поход – Прошетајмо врховима Романије који је окупио близу 300 планинара из 25 друштава Србије, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске. Друштво је прије пар година кренуло и у реализацију изградње планинарског дома „Црвене стијене“. Досадашњи радови су чист ентузијазам чланова друштва, а средства за даљу изградњу још увијек се прикупљају. Финансијску подршку до сада су имали од општине Соколац, Града Источно Сарајево, ШГ „Романија“, ШГ „Височник“, те приватних предузећа „Огрев“, „Жарксон“ и „Чајевић Комерц“, као и од неколицине појединаца.

DSC05480.JPG

 Надамо се да ће туристички потенцијал наше матичне планине Романије у наредном периоду препознати шире народне масе, те да ће планинасрки дом већ сљедеће године, као највећа нада развоја туризма на Романији да почне са радом.

 

Како су момци са бетонских терена постали прваци Републике Српске?!

Када се у Сокоцу помене кошарка, онда се доста нас сјети момака који су своју кошаркашку каријеру почели у „Гласинцу“ крајем деведесетих. Била је то генерација која је своје прве кошаркашке кораке и утакмице играла на бетонским теренима, на отвореним игралиштима, скоро цијелу лигу, јер у то вријеме у Сокоцу није постојала спортска дворана. Без обзира на лоше услове, та генерација је нашла свој пут да освоји титулу јуниорског првака Републике Српске. Сјећају се многи те славне генерације на челу са тренером  Предрагом Крсмановићем и кошаркашким савјетником Владаном Боровином. Играчи и данас послије двадесет година све заслуге за успјех придају баш њима, док тренер Крша тврди са сигурношћу да за дванаест година његове каријере у „Гласинцу“, никада се није поновила тако дисциплинована и талентована генерација, са већом жељом за побједу. Била су то дјеца чије дјетињство је прошло у рату, стартовали су 1997. године и недостајао им је пионирски и кадетски стаж, ал ентузијазам и љубав према кошарци издвојили су их као посебне. Ти посебни момци били су – Младен Ђурковић, Мирослав Делић, Игор Крсамановић, Марко Паунић, Мирко Копривица, Бојан Каностревац, Момчило Реновица, Мирко Пржуљ, браћа Бојан и Дејан Драгић, Бојан Маринковић, Милорад Бартула, Бојан Говедарица, Срђан Миленковић, Младен Тодоровић, а у јесен 1999. прикључују им се као појачања  Иван Дуканац и Жељко Бојовић.

0-02-05-6ea3545c864e65882186293bbbdfa18fdd51130b73b69e484277c98ba81660d6_28b59d92

Е сада, они који се не сјећају услова у којим су ови момци играли, можда ће помислити да јуниорска титула и није ники успјех. Ја ћу из прича играча и мога сјећања, покушати да приближим свима зашто је по мени ово један од највећих успјеха соколачке кошарке.

То је била прва генерација јуниора која се окупила послије дугогодишње паузе, која је била узрокована ратним сукобима. Финансијска ситуација  у тим годинама није била баш сјајна,  Соколац у то вријеме није имао спортску дворану, а клуб је на старту од свега имао на располагању бетонске терене код Основне школе, неколико лопти и старе пријератне дресове. Кажу, да су врло често изгледали смјешно када се појаве на утакмицама у другим градовима, јер се дешавало да немају ни исте мајице на загријавању. Нико данас не може да замисли колики је био ентузијазам ових младића, сјећају се да су неки  и поред цијелодневног рада на исцрпљујућим пословима долазили на тренинге. Врло често се дешавало, да немају организован превоз на утакмице, него су их колима возили тренер и родитељи.  Многи су мислили да је немогуће у таквим околностима да ови момци постигну веће успјехе. У то вријеме већина клубова који су им били противници имали су јаче спонзоре, и адекватне услове, ал су Сокочани пут до титуле остварили побједама на домаћем терену, гдје су били несавладиви и против надмоћнијих екипа. Изгледа да је играње на отвореним теренима био њихов плус у односу на остале. На регији су били најуспјешнија екипа, испред „Младости“ из Рогатице, „Варде“ из Вишеграда и екипе „Сарајева“  и „Чајнича“. У полуфиналу након укрштања са најачим клубовима из Херцеговине побјеђују екипу „Леотара“ из Требиња и долазе до финала које треба одиграти са једном од најквалитетнијих екипа у лиги – „Младости“ из Гацка.  Након проласка у финале, кошаркаши „Гласинца“ заједно са одбојкашицама које су такође низале успјехе у то вријеме, некадашњи магацин соколачког предузећа „Тргопромет“  адаптирају у спортску салу „Лименка“ у којој се касније дуго година одвијао спортски живот Сокоца. Сјећају се неки од играча да у почетку није било ни кошева, па су на тренингу онако замишљали кош и закуцавали. Кажу, тренирало се и на -20, а то их је све чинило још јачим. Екипа „Гласинца“ у првој утакмици одиграној у Лименци побјеђује Гачане и улази у четири најбоље екипе у лиги. Утакмице фајнал фора одигране су крајем децембра 1999. године, а пласирале су се још и екипе „Радивоје Кораћ“, „Радник“ из Бијељине и „Борац“ из Бања Луке. Сокочани остварују све три побједе. Одједном на велико изненађење, екипа младића са бетонских терена, коју нико није узимао за озбиљно постаје јуниорски шампион Републике Српске.

КК Гласинац - јуниорски прваци Републике Српске 1999. године

Ова јуниорска постава у наредној сезони пребачена је у први тим и играју Другу лигу –исток, гдје такође биљеже значајне резултате. У то вријеме у екипу су се прикључило  још неколико талентованих момака из Сокоца – Драган Пилиндавић, Саша Тупајић, Срђан Рајић и Мирослав Секулић. Након двије одигране сезоне у другој лиги, 2002. године „Гласинац“ се пласира у већи ранг такмичења. Храбри и срчани момци који су изнијели највећи терет, заједно са тренером да би кошарку у Сокоцу подигли на највиши ниво, одлукама управе клуба бивају замјењени кошаркашима са стране. У клуб је доведено осам кошаркаша, и момци из Сокоца остају без свога мјеста. У првој постави остаје само Игор Крсмановић, а као замјенски играчи на клупи без веће минутаже остају Ђурковић, Копривица и Пилиндавић. Без обзира, екипа се није предавала, вриједно су тренирали ту сезону, ал када је и у наредној одлучено да се игра поново са страним играчима, већина Соколачких момака напушта клуб.  То је била одлука, која је била разочаравајућа за све који су од почетка пратили и бодрили успјех момака који су срцем и из љубави играли кошарку. Кошаркашки клуб „Гласинац“ након овога, врло брзо креће стрампутицом, послије двије сезоне игре са страним играчима, када клубска каса остаје без новца, управа покушава да у клуб врати играче из Сокоца, ал екипа никад више није била иста. „Гласинац“ након неког периода бива угашен, а данас постоји кошаркашки клуб „Соколац“.

КК Гласинац Соколац

Чињеница да се ова генерација „Гласинца“ недавно поново окупила у Сокоцу на прослави 20 година од освајања титуле, говори о томе колико су остали блиски саиграчи и колико је велики значај за њих имао успјех из 1999. године. У сваком случају квалитетни људи, добар примјер будућим нараштајима и неизоставно вриједни помена.

0-02-04-daa84b36e3eb4a93ad04e16e98dff51665b7a43507bf79331171ff82b7c270d5_51252a30
Заједно послије двадесет година у Новој спортској дворани у Сокоцу 

Сигурна сам да је ово генерација која ће због много разлога још дуго година да се помиње међу љубитељима кошарке, ако ништа по томе како се од нуле постаје шампион.