PLANINARSKI POHOD NA ROMANIJU OKUPIO VIŠE OD 200 UČESNIKA

Autor: Dobrila Abazović

Šesti proljećni pohod „Vrhovima Romanije“ okupio je i ove godine više od 200 planinara iz Republike Srpske i Srbije, iako vremenska prognoza nije išla na ruku zainteresovanima za ovu manifestaciju.

Član Upravnog odbora Planinarskog društva /PD/ „Glasinac“ Miroslav DivčiĆ rekao je danas novinarima na Romaniji da je ovo jedna u nizu aktivnosti sokolačkog društva koja se nalazi u kalendaru Planinarskog saveza Republike Srpske.

„Kao i svake godine opravdali smo naš rejting koji imamo u planinarskim krugovima učešćem više od 200 planinara, što je pokazuje da je planina Romanija atraktivna za ljude koji godinama dolaze“, istakao je Divčić.

On je naglasio da su se učesnici bili u ozbiljnom pohodu na nadmorskoj visini iznad 1.500 metara u skoro zimskim uslovima pješačeći dio puta po snježnim ili zasnježenim stazama.

Divčić je izrazio zadovoljstvo što su svi učesnici proljećnog pohoda u uslovima „ćudljive Romanije“ uspješno stigli do cilja i vratili se zadovljni na planinarski ručak i druženje u Planinarski dom Crvene Stijene na lokalitetu Nadromanija.

Prema njegovim riječima, u pohodu je učestvovalo preko dvadeset planinarskih društava iz Republike Srpske, te iz Beograda, Jagodine, Kragujevca, Kraljeva, Užica…i drugih gradova Srbije.

Divčić je podsjetio da je cilj planinara danas bio najviši vrh Romanije Veliki Lupoglav nadmorske visine 1.652 metara, po ustaljenoj stazi koja je 95 odsto šumski teren, uređenoj i markiranoj, odavno poznatoj gostima koji su danas pohodili ovu planinu.

Novica Koroman iz Planinarskog društva „Javorina“ sa Pala već peti put učestvuje sa prijateljima na ovoj tradicionalnoj manifestaciji.

„LJepota današnjeg pohoda se ogleda u tome da smo imali sva četiri godišnja doba na stazi ukupne dužine 15 kilometara, od početne jutarnje magle, mraza i jakog vjetra, do sunčanih intervala koji su budili proljećnu atmosferu i mamili osmjeh na lice“, naveo je Koroman.

On kaže da ga raduje činjenica da je ovo bila prilika da se planinari druže sa više od dvadeset društava iz Republike Srpske i Srbije, što ovu akciju čini jednom od atraktivnijih u regionu.

Koroman je ponosan i na to što je društvo iz kojeg dolazi jedno od mlađih koje doživljava ekspanziju i što organizuje veliki broj akcija kako u Srpskoj tako na prostoru cijelog Balkana, u kojima stotinjak članova obilazi sve te planinarske ture.

Organizatori Šestog proljećnog planinarskog pohoda „Vrhovima Romanije“ su Planinarski savez Republike Srpske i sokolačko Planinarsko društvo „Glasinac“.

Црква Светог пророка Илије у срцу Романије

Црква Светог пророка Илије – Романијска Лазарица грађена је у периоду од 1876. до 1882. године. Локалитет на коме је изграђена назива се Градац, по једној од праисторијских градина која се управо ту налазила. За изградњу храма, неимари су користили камен из тумула и стећке, а материјал је доношен и са локалитета Црквине код Бјелосављевића, гдје се налазила православна црква из 14. вијека.

Црква Светог пророка Илије у периоду између два свјетска рата била је иконописана, а иконопис је радио први академски сликар у БиХ Роман Петровић. Међутим, током ратних страхота 1941. црква је бомбардована, а тада је страдао и комплетни црквени инвентар. У годинама током Другог свјетског рата црква и парохијски дом Романијске Лазарице служили су усташама као централни стожер у Сокоцу, а у том периоду уништена је сва архива и љетопис цркве. Свештеници и вјерници напуштају парохију и склaњају се у Србију. .

Фотографија преузета са портала
Соколац – срце Романије

Након рата Романијску Лазарицу нису дочекала љепша времена, у периоду од 1946. до 1949. тадашња власт претворила је храм у житни магацин. Комунистички режим забранио је службу. Свештеник Вељко Мијатовић, стрељан је од стране партизана. Други свештеник Милош Јевђевић је напустио свештеничку службу, тако је парохија остала без сталног свештеника. Ситуација се тек побољшала 1967. године, доласком јереја Милосава Видаковића када је обновљена црква и парохијски дом. Од тада до данас њен изглед није се битно мијењао, током година направљен је нови парохијски дом.

Током рата у БиХ 1992. године митрополит Николај привремено је пренио сједиште Митополије Дабробосанске у Соколац, а тиме је црква Св. пророка Илије постала саборна. Одлуком митрополита црква Св. пророка Илије названа је Романијска Лазарица.

Дочек владике Владислава Митровића у Сокоцу, 14.10.1972. поводом годишњице цркве Светог пророка Илије – Фотографија из архиве Радио Раманије

Fotografijom promoviše prirodne ljepote romanijskog kraja

Novinarstvo i ljubav ka fotografiji ne mogu se ljepše spojiti nego uz ljubav ka prirodi, planinarenju i istraživanju okoline u kojoj živiš i radiš. Takvim putem krenula je i naša koleginica, novinarka Svjetlana Rajić iz Sokoca, veliki zaljubljenik u prirodu, fotografiju i planinarenje.

S obzirom da je cijelo djetinjstvo provodila na selu nije mogla izbjeći priliku da istražuje i proučava prirodu oko sebe, upoznaje sva ona skrivena mjesta na teritoriji opštine Sokolac, zalazi u guste šume Romanije i penje se po njenim strmim i okomitim stijenama.

U te svoje dugodovštine sa sobom je „ponijela“ i ljubav ka fotografiji i lijepoj riječi, a sve to često „bilježi“ na svom blogu, gdje piše upravo o turizmu, turističkim i atraktivnim lokacijama, planinarenju, šumama i uopšteno o prirodi Sarajevsko-romanijske regije.

– Novinarstvom se bavim od završetka studija 2011. godine i moj prvi posao bio je na radiju u Sokocu, kada sam shvatila da je novinarstvo malo više zahtijevnije nego što sam mislila. Imala sam sreću da radim sa novinarima iz Sokoca, koji su imali dugogodišnje iskustvo, profesionalcima, ljudima uvijek spremnim da pomognu mlađim kolegama. Pripadam prvoj generaciji novinara na Filozofskom fakultetu u Palama – kaže Svjetlana za Kateru.

Kaže da se ljubav ka prirodi i njenom daljem istraživanju javila tokom djetinjstva, jer je i sama dosta vremena provodila na selu.

– Prirodu istražujem cijeli život. Prije oko šest godina sam se pridružila Planinarskom društvu „Glasinac“, što mi je omogućilo da upoznam mjesta i prirodna blaga našeg kraja, koja su do tad za mene bila nepoznata. Od tada počinjem da se bavim i fotografijom, kroz koju želim da drugim približim ljepotu prirode i mjesta koja posjećujem – kaže Rajićeva.

Ona dodaje da je priroda uvijek drugačija i neponovljiva, te da na svakom koraku ona nudi mnogo sadržaja i za nju predstavlja veliku inspiraciju.

– Istraživanjem prirode, svakim danom shvataš koliko je ona blagodarna. Naša planinska princeza Romanija, za mene je omiljena lokacija. Mislim da je turistički pomalo zapostavljena, iako ima veliki potencijal. Romanijski plato ima bogatu prirodu, generalno, ali i nerazvijenu svijest kod ljudi da to i sačuvamo – kaže Rajićeva.

Rajićeva ističe da smo svakodnevno svjedoci uništavanja prirode, od odlaganja otpada do nelegalne sječe šume, te da maćehinski odnos prema prirodi ugrožava i izvorišta rijeka.

– Izvorišta rijeka su najveća dragocijenost u našim krajevima. Dešavalo se da se na samom izvorištu rijeke siječe šuma, a poznavaoci prirode znaju koliki je značaj šume za izvore. Na svu sreću u našem kraju postoji veliki broj udruženja koja se bave očuvanjem i zaštitom životne sredine, koja poprilično dobro obavljaju posao – kaže Rajićeva.

Ona kaže da se najljepše osjeća na svojoj „đedovini“,  u planinskom selu Kalauzovići kod Sokoca, i to ne samo zbog prelijepe prirode, već i zbog lijepih uspomena koje je vežu za taj kraj.

– Planinska sela su posebna, ljudi u njima su snalažljivi, sposobni i gostoprimljivi. Moja velika ljubav je i prikupljanje gljiva i drugih šumskih plodova, tako da mi je šetnja kroz šumu u jesenjem periodu najljepši dio godine. Naše šume su bogate raznim vrstama gljiva i voća, što je takođe veliko prirodno bogatstvo, a i dobra prilika dodatne zarade za lokalno stanovništvo – kaže Rajićeva.

Svjetlana je svoje dugodovštine, istraživanja prirodnih ljepota Romanije i okoline odlučila da opiše na svom blogu „Dama iz romana“, kako bi imala svoj „kutak na internetu“, kako kaže.

– Blog sam pokrenula sa idejom da na njemu arhiviram fotografije i priče koje pišem. Blog „Dama iz romana“ nije posvećen samo jednoj temi, pored reportaža tu su zastupljeni i drugi novinarski žanrovi. U posljednje vrijeme malo sam zanemarila svoju stranicu, a tekstove koje pišem objavljuje portal „Sokolac – srce Romanije“ i zvanična stranica PD „Glasinac“. Na promociji turizma i prirode sam krenula kao saradnik za medijsku promociju ovog društva – kaže Svjetlana.

Ona ističe da je mnogo lijepih mjesta i turističkih lokacija na području cijele regije, a  o kojima malo ljudi zna, te da se često dešava da nas ljudi iz drugih krajeva podsjete koliko imamo da ponudimo.

– Kroz svoja putovanja u prirodu, najčešće fotografijom želim da i drugima predstavim ljepotu koju imamo, kao i to da za malo novca možemo da uživamo u svojoj zemlji. Specifičnost posla mi je omogućila da proputujem kroz cijelu našu zemlju, a meni jedne od najljepših lokacija su i Zelengora, Nacionalni park Una i grad Trebinje – kaže Rajićeva.

Rajićeva kaže da je Bosna zemlja sa nesvakidašnjom ljepotom, te da većina ljudi koji žive u njoj nije ni svjesna potencijala koje ona posjeduje.

– Nažalost, rijetko joj dajemo šansu i putujemo u druge zemlje, upoznajemo se sa tuđim kulturama, istorijom i prirodnim bogatstvima, a veoma malo smo upoznali svoje. Mišljenja sam da se ne radi dovoljno na promociji turizma u našoj zemlji, turističke organizacije bi trebale ozbiljnije da pristupe tome. Kao pojedinac mogu da doprinesem, ali to je minorno u odnosu na ono što bi moglo da se uradi – kaže Svjetlana.

Ističe da je nesavjesno ponašanje prema prirodi globalni problem, te da bi strožije kazne u našem slučaju, gdje se otpad često odlaže u prirodu, dosta pomogle, kao i postavljanje video nadzora u blizini svih izletišta.

– Kroz razne akcije čišćenja trebalo bi uključiti što veći broj ljudi, naročito školaraca, od predškolskog do srednjoškolskog uzrasta. Djecu treba približiti prirodi, u tome ulogu igraju roditelji i obrazovni sistem – učitelji, nastavnici i profesori. Izleti, putovanja u prirodu, zatim akcije čišćenja, pošumljavanje i slične aktivnosti mogu da promijene svijest ukoliko se krene sa njima na vrijeme – zaključuje Rajićeva.

Biografija:

Svjetlana Rajić je rođena 1987. godine u Sarajevu. Osnovno i srednjoškolsko obrazovanje je stekla u Sokocu.

Studije novinarstva je završila na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu 2011. godine, a od 2012. do 2014. godine radila je u JP „Info centar“ Sokolac. Od juna 2014. godine zaposlena je kao samostalni stručni saradnik za odnose s javnošću u Opštini Sokolac.

Aktivan je član Planinarskog društva „Glasinac“, u kojem obavlja funkciju saradnika za medijsku promociju. Kroz humanitarni volonterski rad pomaže ugroženim kategorijama stanovništva. Dobitnik je opštinskog priznanja za učinjeno dobro djelo, ispoljenu solidarnost i drugo djelo koje ima značaj za opštinu Sokolac.

Izvor: Kareta
Autor:Miljan Rašević

Romaniju boje foto-aparatom

Plato Romanije, “Sibirsku stepu”, ispresecanu magistralnim putevima, istočno ka Drini, zapadno ka Miljacki i sjeverno ka Han Pijesku, posećuju mnogi putnici namernici, planinari, ekolozi, slikari, a najredovniji su Momir Tomić, ratni vojni invalid, i Svjetlana Rajić, samostalni stručni saradnik za odnose sa javnošću u kabinetu načelnika Sokoca.

Fotografija Svjetlana Rajić

– Za mene je Romanija “planinska princeza” i svaki trenutak slobodnog vremena provodim u šetnji njenim proplancima, šumama, kanjonima, pa na svom blogu “Dama iz romana” promovišem lepote Romanije – kaže Svjetlana Rajić, rođena 1987. u Sarajevu, koja je srednju školu završila u Sokocu, a Filozofski fakultet u Palama.

Svjetlana je član Planinarskog društva “Glasinac”, dobar poznavalac pečuraka i revnostan sakupljač šumskih plodova.

Slika

– Srećemo se, tu i tamo, Svjetlana i ja, ja sam najčešće na motociklu, dok ona pešači. Glavni rekvizit nam je foto-aparat. Zajedničko nam je i traganje za sunčevim zrakom, senkom, uživanje u prirodnim lepotama, ovde još neotkrivenim, tajanstvenim, koje oplemenjuju dušu, mame, na “dlanu” nude užitak. Nažalost, malo je onih, koji poput mene i Svjetlane zalaze u “srce” Romanije – kaže Tomić, aktivista u sokolačkom KUD-u, a poznat i omiljen među bajkerima.

Fotografija Momir Tomić

Rijeka se upoznaje plivanjem, a planina hodanjem. Svjetlana i Momir manje idu utabanim stazama, a više tamo gde puta nema i foto-aparatom ostavljaju trag. Kolorite godišnjih doba “love” foto-objektivom i nemilice nude zaljubljenicima u prirodu, pa i uz pomoć “Novosti”.

Fotografija Momir Tomić

Tekst preuzet iz Večernjih novosti

Бук на ријеци Каљини – Мали рај подно Романије

У подножју планине Романије, недалеко од села Каљина на подручју општине Соколац, налази се права туристичка атракција.

Ријека Каљина која протиче кроз истоимено село једно је од најљепших природних богатстава на подручју Романијског краја. Као и све планинске ријеке због наглих промјена рељефа и Каљина је позната је по брзини и слаповима. У једном дијелу свога тока ова ријека се формира у водопаде у народу познате по имену Бук.

2

Призор који пружа ова природна творевина ријетко кога оставља равнодушним. Снага и брзина планинске ријеке створила је право мало чудо, посебно интересантно за авантуристе и фотографе. Оно што додатно краси ову идилу је борова шума која прати цијели ток ријеке, као и стијене у непосредној близини водопада.

SONY DSC

Како је Соколац град без ријеке, мјештани овдје одлазе да би побјегли од љетње жеге. На ријеци Каљини многи од њих су учили и прве пливачке покрете. Ријека је богата и поточном пастрмком па свакодневно привлачи и љубитеље риболова. Прави рај на земљи који не заобилазе ни страни туристи.

Каљина је посебно лијепа у прољеће, када набуја послије дуге зиме која је карактериистична за ова крај. Постаје бржа, а њени слапови виши.  У зимском периоду због ниских температура често буде залеђена и тада добија један нови – бајковит изглед. Каљина извире у засеоку Врховине у подножју планине Озрен, а улива се у Биоштицу – још једну планинску љепотицу о којој ћемо такође писати.

SONY DSC

Калаузовићи, планинско село са богатом историјом

Седам километара од највећег врха планине Озрен и шеснаест километара ваздушне линије од Сокоца, на тромеђи општина Пале, Стари Град Сарајево и Соколац смјештено је село Калаузовићи. Просјечна надморска висина овог насељеног мјеста је од 1000 до 1200 м.н.в. и као већина планинских села богато је црногоричном шумом, изворским водама, пашњацима и ливадама. Према сазнањима људи који овдје данас живе, село се некада звало Ново Мјесто, а данашње име добило је по бегу Калаузу који је владао овдје у вријеме Османског царства. Из правца Сокоца до села се долази путем који иде преко насеља Подроманија, Кусаче, Бијела Вода, Каљина и даље узводно долином ријеке Каљине до самог села. Извор ријеке Каљине, која је највећа притока Биоштице,  налази се на подручју овог села.

Kalauzovici selo

Специфичан географски положај селу доноси богату историју. Према аустроугарским пописима у то вријеме насеље Калузовићи припадало је округу Сарајево – општина Ракова Нога , послије Другог свјетског рата били су у мјесном народном одбору Средње, док су по попису из 1953. године у општини Иванчићи, срез Сарајево. Као насељено мјесто општине Соколац којој данас припадају, воде се од 1962. године. О прошлости у овом селу говоре лежишта бивших  стећака о којима је писао историчар Шефик Бешлагић. Према његовим списима у самом селу у близини некадашње Основне школе у засеоку Врховине постојала је некропола са око 80 стећака. Нажалост, стећци су уништени приликом градње школе 1947. године, тачније уграђивани су у школску зграду која је данас у рушевитом стању.

selo razglednica

Зарад експолоатације шуме, у вријеме Аустрогарске кроз ово село изграђена је шумска жељезничка пруга која је пролазила од засеока Врховине, преко шуме Крушчице, засеока Пањеви, па преко Радаковине до села Костреша на подручју општине Пале. У то вријеме пруга је селу доносила велике предности у односу на друга насељена мјеста, па према неким изворима док је пруга радила у Калаузвићима је био уграђен телефон, а постојало је и постројење четинасрког уља. Постројење је демолирано заједно са жељезничком пругом од које данас постоји врло мало трагова.

puut
Пут куда је пролазила ускотрачна пруга

Према историјским списима у селу Калаузовићи, од када се за њега зна живи православно становништво, које се бави сточарством и пољопривредом. Од 2009. године општинска управа Сокоца, Калузовиће сврстава у мјесну заједницу Баре. Статистика која се односи на број становника, као и у већини других села, није позитивна. На првом попису становништва из 1879. године било је 220 становника, на попису из 1885. у Калаузовићима је живило 282 становника, 1895. – 323, 1910. регистровано 374 становника, 1948. године – село броји 286 становника, 1953. – 348, 1961. године – 336 станвника, по попису из 1971. – 306, 1981. године –  227 становника, док је по попису становништва из 1991. године живило 147 становника у 49 домаћинстава. Данас, овај број је знатно мањи и у Калаузовићима тренутно живи нешто мало више од сто становника.

baba dusanka

У посљедњем одбрамбено – отаџбинском рату ово село изгубило је 33 српска борца, а у рату је страдало и пет цивилних жртава. У селу је 2015. године на иницијативу локалног становништва подигнут споменик палим борцима.

DSC02722.JPG
Споменик палим борцима у посљедњем одбармбено-отаџбинском рату

Од када се званично појављује насеље Калаузовићи у своме саставном дјелу има засеоке, Барјак,  Баре, Буковрат, Бркића Луке, Градац, Гребина, Хомар, Калузовићи, Костреша, Мишија стијен, Пањеви, Подстијене, Радаковина, Рупе, Слана Бара, Згоне, Увори и Врховине.

Аутохтоне продице на овом подручју су Рајић, Грујић, Мухаремовић, Мићић, Милинковић, Чворо, Делипара, Дрињак, Парлић, Плакаловић, Топаловић и Шумадинац.

grujici bare
Брдо гдје живе Грујићи

Подручје села Калузовићи познато је као гљиварски крај, а богато је и шумским воћем и разним врстама дивљачи. Прави рај за љубитеље природе и сеоског туризма. Од свога постојања до данашњих дана са овога подручја експлоатише се шума. Можда, мало и неправедно сјеча је обилна и из дана у дан све су мање препознатљиви предјели који су били прекривени црногоричном шумом. Највећи проблем људи који живе у овоме крају, јесте дио макадамског пута уз кањон ријеке Каљине, главна комуникација са општином Соколац, а који је у све лошијем стању. Обзиром да је број становника у опадању, и да у селу већином живи становништво старијег животног доба, углавном препуштеног самом себи, овај крај полако замире.  Не тако давно, из овога села, сваки радни дан ишао је аутобус пун ђака, пут Сокоца. Данас, на велику жалост не постоји аутобуска линија, а ни дјеца која би путовала. То је поражавајућа статистика, која прати сва села у Републици Српској.

ledenice.jpg
Пут који води од Сокоца до Калаузовића у зимском периоду

И за крај ријечи старца, мјештана Калаузовића : „фабрика не може хљеб да производи, јер хљеб се на њиви рађа. Сви ће се једног дана вратити на своја имања, ал питање је шта ће их ту дочекати, јер ми стари не можемо да радимо, а ови млади радије ће беспослени ходати по граду, него одржавати богатство које имају на ђедовини. Џаба им десет факулутета и град, када се за храну највише даје, и онда када замре село завладаће глад, а ми смо близу тога.“  Ријечи старца, за будућа покољења! Надајмо се да се ријечи неће обистинити, и да ће села на нашим подручјима преживјети охолу политику савременог доба.

vaso ovce1.jpg

Нажалост, од више стотина становника, школе која је вревила од ђака, сложног рада и живота у Клаузовићима је остало само сјећање на љепша времена. Богата природа није задржала становништво. Горући проблем и даље је пут, који би према ријечима мјештана препородио село. Остаћемо у нади да ће се у будћем времену нешто набоље промјенити или да ће бар као некада из села Калаузовићи,опрт ићи аутобус пун дјеце, ђака.

 

НЕ ВЈЕРУЈЕМ РИЈЕЧИМА, ВЈЕРУЈЕМ СЛИКАМА

На изложби фотографија “Соколац прије  45 година”

Аутор текста: Велемир Елез

Сокочане је ових дана силно обрадовала изложба  фотографија Марина Цвијетића, насталих у периоду од 1972. го 1977.  године.  Цвијетић се као  гимназијалац, што је у том времену било веома ријетко, озбиљно, скоро професионално,  бавио фотографијом. Био је  испуњен посебном страшћу, без  које није ни могуће истрајати. И, заиста,  то је, гледајући на оно што се може видјети на изложби, била  истинска страст, а  не хоби. Прве фотографије, могло би се  рећи, трасирале су му пут према животном позиву  – раду на  радију и телевизији.

DSC05155

Седамдесетих година прошлог вијека,  легендарни  фотоапарат – руска “Смена 8М”, нашла се  у рукама  човјека  који је имао истанчан осјећај за  оно што га окружује, способност да муњевито реагује у правом тренутку,  фото-објективом  овјековјечи призор  који се не може поновити. Пуних пет година  интензивно, скоро скакодневно,  Марин је  својом “Сменом” биљежио  свакодневицу  свог родног града. Снмио је  150  црно-бијелих филмова,  урадио на стотине  фотографија за  своје  сроднике, другаре и пријатеље. Али, као да је знао да  ће доћи дан  када ће  се оно што је снимио наћи на изложби  која  ће изузетно  топло бити примљена од његових Романијаца,  чувао  је и сачувао  филмове.

izlozba 2

Животни путеви су га  у свијет  повели, далеко од  завичаја. Радио је у  Сарајеву,  тадашњој републичкој телевизији, био у екипи која је градила темеље  Телевизије  Републике Српске, а потом, као и многи, пошао са породицом  тамо далеко,  преко океана. Скрасио се у Торонту, али су му обавезни дио пртљага били стари црно-бијели филмови, у којима су живјеле успомене на  гимназијске дане, на  његов Соколац.

У туђини се  прихватио тешког  посла рестаурације  филмова. За неке, због оштећења, није било спаса.  Ипак, било је  много тога драгоцјеног  што се могло оживјети уз помоћ  специјалних текућина  и савремене  технике. Искористио је своје знање, наоружао се стрпљењем;  сваки појединачни снимак обрадио; седам година “потрошио” да би из  црно-бијелих  филмова “исциједио” оно што је било могуће. Доживио је тренутке  да посјетиоци изложбе,  па и лаици за фотографију, примијете  видну разлику између “сирових”, оригиналних снимака, и оних насталих након  рестаурације, што га  је  посебно обрадовало.

DSC05145.JPG

Када крочите у изложбени  простор, а свједок сте  времена  у  којем су снимљене  фотографије, душа затрепери, кроз крвоток крену  необјашњиве  емоције, вратите се у младост, веселе и разигране  дане. Имате  осјећај да су око вас познати, драги   људи, ваши другари, пријатељи;  “корачате” простором који се  данас  само може “срести” на Цвијетићевим фотографијама.

Марин је  своју “Смену” најчешће користио када је био у друштву својих школских другова, припадника дванаесте  генерације  соколачке Гимназије, школе, како се често говорило,за сва  времена.Биљежио је тренутке доколице, забаве, ђачких екскурзија, шетње  зеленилом малог града, али и оног што се у школи дешавало, у  сусрету са професорима. На фотографијама  су времешне грађевине,  породичне куће  поред  главне  улице,  којих  одавно нема,  људи  обучени у стару  романијску ношњу, радости  27. јула, дана  када  је Брезјак био стјециште  више  десетина  хиљада  грађана, који су у  тај  шумовити простор долазили да обиљеже Дан устанка народа и народности БиХ. И хотел “Романија”, атрактивно  задње изграђено 1978. године,  налази се  на  неколико фотографија, које често изазову реакцију посјетилаца. Спонтано, с пуно жучи, Сокочани реагују,  јер некадашњи “заштитни знак” града  више не постоји.

лозба соко.jpg

И ова зложба је  показала, да  фотографије  казују оно што се  не може испричати и написати, да су плод оног што је скривала  душа аутора, да су биле и остале дневник  времена,  па и сваког  живота, да ће преживјети и ову страшну, бездушну  еру компјутеризације, када сваки човјек у џепу носи  справу за снимање, а и не помишља да уради  фотографију и смјести је у албум. Није случајно  из умне главе изашло: “Не вјерујем ријечима, вјерујем сликама”.

излозба .jpg

А колико  човјеку значе фотографије, најбоље  говори туга  програника у минулом рату, који ни данас, након  скоро двије и по деценије од завршетка  ратног страдања,  не могу да  преболе  фотографије које  остадоше у њиховом завичају. Куће су заборавили, а још  увијек засузе  када  се  сјете породичних  фотографија.

В.Елез

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.