PLANINARSKI POHOD NA ROMANIJU OKUPIO VIŠE OD 200 UČESNIKA

Autor: Dobrila Abazović

Šesti proljećni pohod „Vrhovima Romanije“ okupio je i ove godine više od 200 planinara iz Republike Srpske i Srbije, iako vremenska prognoza nije išla na ruku zainteresovanima za ovu manifestaciju.

Član Upravnog odbora Planinarskog društva /PD/ „Glasinac“ Miroslav DivčiĆ rekao je danas novinarima na Romaniji da je ovo jedna u nizu aktivnosti sokolačkog društva koja se nalazi u kalendaru Planinarskog saveza Republike Srpske.

„Kao i svake godine opravdali smo naš rejting koji imamo u planinarskim krugovima učešćem više od 200 planinara, što je pokazuje da je planina Romanija atraktivna za ljude koji godinama dolaze“, istakao je Divčić.

On je naglasio da su se učesnici bili u ozbiljnom pohodu na nadmorskoj visini iznad 1.500 metara u skoro zimskim uslovima pješačeći dio puta po snježnim ili zasnježenim stazama.

Divčić je izrazio zadovoljstvo što su svi učesnici proljećnog pohoda u uslovima „ćudljive Romanije“ uspješno stigli do cilja i vratili se zadovljni na planinarski ručak i druženje u Planinarski dom Crvene Stijene na lokalitetu Nadromanija.

Prema njegovim riječima, u pohodu je učestvovalo preko dvadeset planinarskih društava iz Republike Srpske, te iz Beograda, Jagodine, Kragujevca, Kraljeva, Užica…i drugih gradova Srbije.

Divčić je podsjetio da je cilj planinara danas bio najviši vrh Romanije Veliki Lupoglav nadmorske visine 1.652 metara, po ustaljenoj stazi koja je 95 odsto šumski teren, uređenoj i markiranoj, odavno poznatoj gostima koji su danas pohodili ovu planinu.

Novica Koroman iz Planinarskog društva „Javorina“ sa Pala već peti put učestvuje sa prijateljima na ovoj tradicionalnoj manifestaciji.

„LJepota današnjeg pohoda se ogleda u tome da smo imali sva četiri godišnja doba na stazi ukupne dužine 15 kilometara, od početne jutarnje magle, mraza i jakog vjetra, do sunčanih intervala koji su budili proljećnu atmosferu i mamili osmjeh na lice“, naveo je Koroman.

On kaže da ga raduje činjenica da je ovo bila prilika da se planinari druže sa više od dvadeset društava iz Republike Srpske i Srbije, što ovu akciju čini jednom od atraktivnijih u regionu.

Koroman je ponosan i na to što je društvo iz kojeg dolazi jedno od mlađih koje doživljava ekspanziju i što organizuje veliki broj akcija kako u Srpskoj tako na prostoru cijelog Balkana, u kojima stotinjak članova obilazi sve te planinarske ture.

Organizatori Šestog proljećnog planinarskog pohoda „Vrhovima Romanije“ su Planinarski savez Republike Srpske i sokolačko Planinarsko društvo „Glasinac“.

Бук на ријеци Каљини – Мали рај подно Романије

У подножју планине Романије, недалеко од села Каљина на подручју општине Соколац, налази се права туристичка атракција.

Ријека Каљина која протиче кроз истоимено село једно је од најљепших природних богатстава на подручју Романијског краја. Као и све планинске ријеке због наглих промјена рељефа и Каљина је позната је по брзини и слаповима. У једном дијелу свога тока ова ријека се формира у водопаде у народу познате по имену Бук.

2

Призор који пружа ова природна творевина ријетко кога оставља равнодушним. Снага и брзина планинске ријеке створила је право мало чудо, посебно интересантно за авантуристе и фотографе. Оно што додатно краси ову идилу је борова шума која прати цијели ток ријеке, као и стијене у непосредној близини водопада.

SONY DSC

Како је Соколац град без ријеке, мјештани овдје одлазе да би побјегли од љетње жеге. На ријеци Каљини многи од њих су учили и прве пливачке покрете. Ријека је богата и поточном пастрмком па свакодневно привлачи и љубитеље риболова. Прави рај на земљи који не заобилазе ни страни туристи.

Каљина је посебно лијепа у прољеће, када набуја послије дуге зиме која је карактериистична за ова крај. Постаје бржа, а њени слапови виши.  У зимском периоду због ниских температура често буде залеђена и тада добија један нови – бајковит изглед. Каљина извире у засеоку Врховине у подножју планине Озрен, а улива се у Биоштицу – још једну планинску љепотицу о којој ћемо такође писати.

SONY DSC

Калаузовићи, планинско село са богатом историјом

Седам километара од највећег врха планине Озрен и шеснаест километара ваздушне линије од Сокоца, на тромеђи општина Пале, Стари Град Сарајево и Соколац смјештено је село Калаузовићи. Просјечна надморска висина овог насељеног мјеста је од 1000 до 1200 м.н.в. и као већина планинских села богато је црногоричном шумом, изворским водама, пашњацима и ливадама. Према сазнањима људи који овдје данас живе, село се некада звало Ново Мјесто, а данашње име добило је по бегу Калаузу који је владао овдје у вријеме Османског царства. Из правца Сокоца до села се долази путем који иде преко насеља Подроманија, Кусаче, Бијела Вода, Каљина и даље узводно долином ријеке Каљине до самог села. Извор ријеке Каљине, која је највећа притока Биоштице,  налази се на подручју овог села.

Kalauzovici selo

Специфичан географски положај селу доноси богату историју. Према аустроугарским пописима у то вријеме насеље Калузовићи припадало је округу Сарајево – општина Ракова Нога , послије Другог свјетског рата били су у мјесном народном одбору Средње, док су по попису из 1953. године у општини Иванчићи, срез Сарајево. Као насељено мјесто општине Соколац којој данас припадају, воде се од 1962. године. О прошлости у овом селу говоре лежишта бивших  стећака о којима је писао историчар Шефик Бешлагић. Према његовим списима у самом селу у близини некадашње Основне школе у засеоку Врховине постојала је некропола са око 80 стећака. Нажалост, стећци су уништени приликом градње школе 1947. године, тачније уграђивани су у школску зграду која је данас у рушевитом стању.

selo razglednica

Зарад експолоатације шуме, у вријеме Аустрогарске кроз ово село изграђена је шумска жељезничка пруга која је пролазила од засеока Врховине, преко шуме Крушчице, засеока Пањеви, па преко Радаковине до села Костреша на подручју општине Пале. У то вријеме пруга је селу доносила велике предности у односу на друга насељена мјеста, па према неким изворима док је пруга радила у Калаузвићима је био уграђен телефон, а постојало је и постројење четинасрког уља. Постројење је демолирано заједно са жељезничком пругом од које данас постоји врло мало трагова.

puut
Пут куда је пролазила ускотрачна пруга

Према историјским списима у селу Калаузовићи, од када се за њега зна живи православно становништво, које се бави сточарством и пољопривредом. Од 2009. године општинска управа Сокоца, Калузовиће сврстава у мјесну заједницу Баре. Статистика која се односи на број становника, као и у већини других села, није позитивна. На првом попису становништва из 1879. године било је 220 становника, на попису из 1885. у Калаузовићима је живило 282 становника, 1895. – 323, 1910. регистровано 374 становника, 1948. године – село броји 286 становника, 1953. – 348, 1961. године – 336 станвника, по попису из 1971. – 306, 1981. године –  227 становника, док је по попису становништва из 1991. године живило 147 становника у 49 домаћинстава. Данас, овај број је знатно мањи и у Калаузовићима тренутно живи нешто мало више од сто становника.

baba dusanka

У посљедњем одбрамбено – отаџбинском рату ово село изгубило је 33 српска борца, а у рату је страдало и пет цивилних жртава. У селу је 2015. године на иницијативу локалног становништва подигнут споменик палим борцима.

DSC02722.JPG
Споменик палим борцима у посљедњем одбармбено-отаџбинском рату

Од када се званично појављује насеље Калаузовићи у своме саставном дјелу има засеоке, Барјак,  Баре, Буковрат, Бркића Луке, Градац, Гребина, Хомар, Калузовићи, Костреша, Мишија стијен, Пањеви, Подстијене, Радаковина, Рупе, Слана Бара, Згоне, Увори и Врховине.

Аутохтоне продице на овом подручју су Рајић, Грујић, Мухаремовић, Мићић, Милинковић, Чворо, Делипара, Дрињак, Парлић, Плакаловић, Топаловић и Шумадинац.

grujici bare
Брдо гдје живе Грујићи

Подручје села Калузовићи познато је као гљиварски крај, а богато је и шумским воћем и разним врстама дивљачи. Прави рај за љубитеље природе и сеоског туризма. Од свога постојања до данашњих дана са овога подручја експлоатише се шума. Можда, мало и неправедно сјеча је обилна и из дана у дан све су мање препознатљиви предјели који су били прекривени црногоричном шумом. Највећи проблем људи који живе у овоме крају, јесте дио макадамског пута уз кањон ријеке Каљине, главна комуникација са општином Соколац, а који је у све лошијем стању. Обзиром да је број становника у опадању, и да у селу већином живи становништво старијег животног доба, углавном препуштеног самом себи, овај крај полако замире.  Не тако давно, из овога села, сваки радни дан ишао је аутобус пун ђака, пут Сокоца. Данас, на велику жалост не постоји аутобуска линија, а ни дјеца која би путовала. То је поражавајућа статистика, која прати сва села у Републици Српској.

ledenice.jpg
Пут који води од Сокоца до Калаузовића у зимском периоду

И за крај ријечи старца, мјештана Калаузовића : „фабрика не може хљеб да производи, јер хљеб се на њиви рађа. Сви ће се једног дана вратити на своја имања, ал питање је шта ће их ту дочекати, јер ми стари не можемо да радимо, а ови млади радије ће беспослени ходати по граду, него одржавати богатство које имају на ђедовини. Џаба им десет факулутета и град, када се за храну највише даје, и онда када замре село завладаће глад, а ми смо близу тога.“  Ријечи старца, за будућа покољења! Надајмо се да се ријечи неће обистинити, и да ће села на нашим подручјима преживјети охолу политику савременог доба.

vaso ovce1.jpg

Нажалост, од више стотина становника, школе која је вревила од ђака, сложног рада и живота у Клаузовићима је остало само сјећање на љепша времена. Богата природа није задржала становништво. Горући проблем и даље је пут, који би према ријечима мјештана препородио село. Остаћемо у нади да ће се у будћем времену нешто набоље промјенити или да ће бар као некада из села Калаузовићи,опрт ићи аутобус пун дјеце, ђака.