Стари Брод на Дрини – Мјесто стравичног страдања Срба

 „Благо оном народу кога знају по жртвама, а не по злочинима“

FB_IMG_1553179822698

„Слободу си вечно закржљала расо, чеко да донесу туђи бајонети, по горама својим туђа стада пас’о, јер достојно не знаш за Слободу мрети. С туђинском си камом пузио по блату, с крволоштвом звери, погане хијене, да би мучки удар с леђа дао Брату, и убио пород у утроби жене.“ – стихови Јована Дучића који говоре о злочинима почињеним над Србима од стране усташа у Другом свјетском рату. Управо један од таквих злочина над недужним српским становништвом, већином жена,дјеце и стараца догодио се и тог кобног 22. марта 1942. у селу Милошевићи и Старом Броду на Дрини, на територији данашње општине Вишеград. Масовни злочин над недужним живљем у коме је стравично убијено 6000 Срба са подручја Сарајевско – романијске и Горње – дринске регије учиниле су усташе под командом Јуре Францетића. Међутим, због послијератне историографије, зарад братства – јединста о овоме злочину дуго се ћутало, а неки од очевидаца и свједока и данас су међу живима.

 

Satri Brod na Drini

Данашњи историчари говоре да је тог кобног 22. марта 1942. године, 10.000 хиљада усташа, под командом усташког пуковника Францетића  кренуло у акцију „Трио“ – удружена акција усташких, њемачких и италијанских снага,  која је за циљ имала  убијање и прогон српског становништва са овога простора. Уплашени српски живаљ, бјежећи од злочинаца, кретао се из Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, Сокоца, Борика и Рогатице ка Вишеграду, надајући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србију, али усташке снаге стигле су их код Дрине, гдје се десио један од највећих злочина над српским становништвом у Другом свјетском рату. Оно што је интересантно јесте да су усташки злочин обуставили њемачки војници, на молбу генерала Милана Недића.

spomenik u Starom Brodu

 

О томе колико смо занемарили страдање наших потомака, говори  чињеница да до ових мјеста све до 2014. године није постојао пут, те да је једини прилаз селима био чамцем преко ријеке Дрине. О злочину се први пут почело причати 2004. године након чега је покренута  иницијатива за изградњу спомен обиљежја. Данас овдје постоји спомен обиљежје са уклесаним именима жртава  и  капела.

IMG_20190907_145744

 

„Србе су једни лишили живота, а ми смрти. Посмртно мучеништво ових овде покланих 1942. године трајало је све до 2004. године, и не зна се ко је већи злочинац – онај ко је починио злочин или онај који га је крио изједначавајући убице са онима које су их побиле – усташе и `Ханџар дивизију` и Југословенску војску у отаџбини, јамаре и оне чијих јама нема. Жртвовали смо истину о стотину хиљада својих цивилних жртава, коју нисмо изнели на видело и пред очи целог света“, рекао је о дугогодишњем скривању злочина у Старом Броду и Милошевићима,  српски академик и писац Матија Бећковић.

Stari Brod

На данашњи православни празник-Младенце у Старом Броду на Дрини обиљежава се 78. година од стравичног страдања.

 

Један од преживјелих очевидаца покоља на Дрини је  Ристо Боровчанин из Сокоца који ми је дрхтавим гласом испричао шта се догађало тог 22.марта 1942.

-Дијете моје, крвава је Дрина била тога дана. И даље чујем јауке мученика. Клали су џелати све редом. Био је то један ужасан покољ, не дај боже више дочекати икоме. Бацали су малу дјецу увис и дочекивали их на бајонете, пробадали жене ножевима и тако их остављали да се пате. Страшан призор. Ја сам спашен јер сам потрбушке пао међу мртве и тако сам ти преживио, прича старац Ристо, који данас има 88 година.

Остала су забиљежена и ранија свједочења преживјелих из ратног пакла Старог Борда и Милошевића. Међу којима је свједочење Миломира Радовића из села Крушевци, општина Соколац. У његовим ранијим изјавама забиљежено је сљедеће.

-Када смо се вратили у своје село из избјеглиштва и разних домова, многе наше комшије нисмо затекли јер нису имали среће да преживе Стари Брод, а многе породице као што су Јовановићи, Станимировићи, Боровчани скоро су цијеле страдале на Дрини.

Према неким информацијама, највише страдалих је из породица Шалић, Пушоња, Радовић, Савчић, Башовић, Мандић, Боровчанин, Крсмановић, Чворо, Јовановић, Планинчић, Перендија.

У покољу су убијане и цијеле породице. Најтрагичнија судбина је Весе Поповића из соколачког села Сјерци, који је једини преживјели од своје фамилије, а на најсвирепији начин убијено му је 27 чланова породице.

 

sb

Обзиром на дугогодишње ћутање о страдању Срба  у Старом Броду и Милошевићима на Дрини остаје на свима нама да се боримо за истину, да се на њу подсјећамо,како се не би поновила. То је оно што дугујемо нашим прецима , како онима страдалим у злочину на Дрини, тако и онима страдалим у Јасеновцу, Доњој Градини , Гаравици код Бихаћа, Шушњару код Санског Моста, Госпићу, Јадовну, Крагујевцу, Краљеву, Ливну и многим другим стратиштима српског народа.

Stari Brod1

„Благо оном народу кога знају по жртвама, а не по злочинима. Дрина се може премостити, ал се њена уста не могу президати.“-  Матија Бећковић.

Stari Brod 3

 

spomenik u Starom Brodu

I MRTVI ODLAZE 

received_10213922146912187

Tekst iz arhive Sokolačkih informativnih novina, februar 1996. godine

Autor: Velemir Elez

Februar 1996. godine ostaće zapamćen po nečuvenom egzodusu Srba iz Sarajeva. Romanijskim drumovima prolila se sva srpska nesreća.

Zima kao da je čekala na ove dane bolnih seoba naroda koji je branio i odbranio svoju zemlju u ratu, a i u miru je gubi. I mrtvi odlaze. Po drugi put se sahranjuju branioci Srpskog Sarajeva. Biće u romanijskoj zemlji, a ne tamo gdje će uskoro da gazi čizma krvnika.

Da nije dobrih ljudi svijet bi u „ad“ potonuo. Pokazuje to primjer onih na Hreši i u Mokrom, prvim stanicama gdje se odmaraju, na putu do odredišta, izbjegličke kolone. Tu se uvijek ne spoznaje težina nesreća, sve djeluje nestvarno, tu otupljuju oštrica bola, ljudi se nalaze u nekom poststresnom stanju, u stanju teškog bolesnika koga su bolovi minuli. Takva osjećanja dolaze poslije šoka doživljenog u trenutku kada se čovjek pozdravlja sa zavičajem, sa uspomenama, grobovima svojih predaka…

egzodus-sarajevskih-srba-1995-godine5

Suze ostale na kućnom pragu 

Otvorilo se nebo nad Romanijom i iz svoje utrobe sipa februarski snijeg na zmijolike kolone, koje teku u manastirskom miru. Iz kamiona pretovarenih tugom i sirotinjom proviruju ljudi stegnutog srca i odsutnog pogleda. Nema više snage za glasno tugovanje. I suze su isplakane, ostale na kućnom pragu.

Posrću na tvrdom asfaltnom drumu umorni konji iz ilijaških sela, kašlju traktorski motori, za legendarnim „fićom“ dva puta duža prikolica od one koju ovo vozilo u normalnim uslovima vuče.

-Oni što su imali para, odavno su na sigurnom. Priča nam Zoran iz Čekrčića, heroj sela što se naslanja na Ilijaš. Mi što nismo imali para, što nismo mogli raspojasanim kamiondžđijama platiti „devizne ture“, sada se lomatamo drumovima.

Majka Dobrila stigla na Sokolac iz Draževića kod Srednjeg. U kancelariji predsjednika Izvršnog odbora opštine, kazuje svoju tugu. Sin jedinac- Sveto je poginuo u borbi sa islamistima braneći Nišićku visoravan. Sa njima još trojica iz njegovog sela. Ističu posljednji trenuci, svaki čas se očekuje ulazak muslimanske milicije na taj prostor, a majka ne zna kuda da krene. Neće bez svog jedinca. Ostaviće sve – kuću, staju, ovce krave. Otvoriti vrata staje i otići, al neće bez mrtvog sina.

image-0-02-05-25be295b66a1f032d35a6eefb15f6aef7092b5b20dc15a3de3cc98ec0544d337-V

U Komesarijatu za izbjeglice i humanitarnu pomoć – Kancelariji Sokolac, mobilno stanje. Kroz suzno staklo prozora na kancelariji gledam prizor za istoriju. Kroz vijavicu promiču konji s ledenom grivom. Na kolima muškarac i žena umotani u vojničke šinjele. Pored njih breme sijena istrgnuto iz stoga u svom kotaru, a za kolima kaska pas. Nije htio da ostavi svoje gospodare. Sve drugo je ostalo tamo u podnožju Igmana.

-Kroz Prihvatni centar kod Sokoca svakodnevno prolaze mnogi ljudi. Uvijek je pun – 400 ljudi može da noći, a oni koji nemaju kud ostaju i duže. U Sokocu se spremaju i za nove talase izbjeglih. Za takve se sprema kolektivni smještaj u školama na Ravnoj Romaniji, u Knežini i Sokolovićima. Sokolac je već dobio novih 1.500 stanovnika, Rogatica 3.500, Višegrad 4.500, a Rudo dvije hiljade. Prihvatni centar u Rogatici je primio 670 izbjeglih. U višegradskoj opštini u 15 prihvatnih centara boravi 2.500 ljudi. Svaki dan novi dolaze. Međunarodne humanitarne organizacije pomažu, a najaktivniji je UNHCR. Da nije njih – ko zna kako bi se sve aktivnosti odvijale, govori nam u dahu Dragan Zoranović, a na vrata stiže nova delegacija međunarodnih humanitaraca. I dalje glavnom sokolačkom ulicom prolaze kolone tuge.

Novo groblje utonulo u sniježnu maglu. Martovski vjetar, kao nikad, udara u krstove. Niču svježe humke. Drugi put sahranjuju se srpski sinovi. Preko 300 grobova u kojima leži mladost Srpskog Sarajeva. Lede se majčine suze, jecaj se mješa sa sjeverom i udarom krampa i lopata. Sokočani su tu da pomognu, da ublaže tugu, pomažu oko sahrane.Na krstovima imena, a ispod njih brojevi, godine rođenja i pogibije. Najviše je onih rodjenih 1970. i neke.

received_10213922035389399

I u Opštinskoj organizaciji Crvenog krsta u Sokocu uvedena danonoćna dežura. Ovdje se mogu dobiti informacije o smještaju, upisati u evidenciju. I u magacinima se nađe uvijek ono što zatreba.

U hotelu „Romanija“ direktor Slavko Furdulović i njegovi saradnici svaki dan su suočeni sa teškom srpskom nesrećom. Nastoje pomoći, al često se i ne može mnogo. Milja, Branka, Milka, Mara, Nada i Saveta, slušaju tužne priče izbjeglih. Ne prođe ni jedan dan da ne zaplaču nad teškim sudbinama. Uz čašicu se i tuga privremeno pretvara u nešto malo vrijednije.

Šiba martovski vjetar izbjegličke kolone. Na groblju Mile, Aco, Boban, Dragan, Stevo i mnogo drugih dežuraju. Čekaju nove kovčege. Pršti romanijski kamenu noći. Mjesec šalje svjetlost na svježe humke. Kao da su se vjetrovi umoril. Zastanu da se oda pošta poginuloj mladosti, protjeranoj iz svojih grobalja. A vi, tamo što gazite po našoj djedovini, utišali se u suzama i nesreći naših majki! Glas umrlih penje se prema Puhovcu, brdu koje kao grandiozni spomenik dežura nad novim grobljem.

Primiču se i dalje crne sudbine Romanijom. I plećata planina se uvija od njihove težine.

Pročitaj više

Како су момци са бетонских терена постали прваци Републике Српске?!

Када се у Сокоцу помене кошарка, онда се доста нас сјети момака који су своју кошаркашку каријеру почели у „Гласинцу“ крајем деведесетих. Била је то генерација која је своје прве кошаркашке кораке и утакмице играла на бетонским теренима, на отвореним игралиштима, скоро цијелу лигу, јер у то вријеме у Сокоцу није постојала спортска дворана. Без обзира на лоше услове, та генерација је нашла свој пут да освоји титулу јуниорског првака Републике Српске. Сјећају се многи те славне генерације на челу са тренером  Предрагом Крсмановићем и кошаркашким савјетником Владаном Боровином. Играчи и данас послије двадесет година све заслуге за успјех придају баш њима, док тренер Крша тврди са сигурношћу да за дванаест година његове каријере у „Гласинцу“, никада се није поновила тако дисциплинована и талентована генерација, са већом жељом за побједу. Била су то дјеца чије дјетињство је прошло у рату, стартовали су 1997. године и недостајао им је пионирски и кадетски стаж, ал ентузијазам и љубав према кошарци издвојили су их као посебне. Ти посебни момци били су – Младен Ђурковић, Мирослав Делић, Игор Крсамановић, Марко Паунић, Мирко Копривица, Бојан Каностревац, Момчило Реновица, Мирко Пржуљ, браћа Бојан и Дејан Драгић, Бојан Маринковић, Милорад Бартула, Бојан Говедарица, Срђан Миленковић, Младен Тодоровић, а у јесен 1999. прикључују им се као појачања  Иван Дуканац и Жељко Бојовић.

0-02-05-6ea3545c864e65882186293bbbdfa18fdd51130b73b69e484277c98ba81660d6_28b59d92

Е сада, они који се не сјећају услова у којим су ови момци играли, можда ће помислити да јуниорска титула и није ники успјех. Ја ћу из прича играча и мога сјећања, покушати да приближим свима зашто је по мени ово један од највећих успјеха соколачке кошарке.

То је била прва генерација јуниора која се окупила послије дугогодишње паузе, која је била узрокована ратним сукобима. Финансијска ситуација  у тим годинама није била баш сјајна,  Соколац у то вријеме није имао спортску дворану, а клуб је на старту од свега имао на располагању бетонске терене код Основне школе, неколико лопти и старе пријератне дресове. Кажу, да су врло често изгледали смјешно када се појаве на утакмицама у другим градовима, јер се дешавало да немају ни исте мајице на загријавању. Нико данас не може да замисли колики је био ентузијазам ових младића, сјећају се да су неки  и поред цијелодневног рада на исцрпљујућим пословима долазили на тренинге. Врло често се дешавало, да немају организован превоз на утакмице, него су их колима возили тренер и родитељи.  Многи су мислили да је немогуће у таквим околностима да ови момци постигну веће успјехе. У то вријеме већина клубова који су им били противници имали су јаче спонзоре, и адекватне услове, ал су Сокочани пут до титуле остварили побједама на домаћем терену, гдје су били несавладиви и против надмоћнијих екипа. Изгледа да је играње на отвореним теренима био њихов плус у односу на остале. На регији су били најуспјешнија екипа, испред „Младости“ из Рогатице, „Варде“ из Вишеграда и екипе „Сарајева“  и „Чајнича“. У полуфиналу након укрштања са најачим клубовима из Херцеговине побјеђују екипу „Леотара“ из Требиња и долазе до финала које треба одиграти са једном од најквалитетнијих екипа у лиги – „Младости“ из Гацка.  Након проласка у финале, кошаркаши „Гласинца“ заједно са одбојкашицама које су такође низале успјехе у то вријеме, некадашњи магацин соколачког предузећа „Тргопромет“  адаптирају у спортску салу „Лименка“ у којој се касније дуго година одвијао спортски живот Сокоца. Сјећају се неки од играча да у почетку није било ни кошева, па су на тренингу онако замишљали кош и закуцавали. Кажу, тренирало се и на -20, а то их је све чинило још јачим. Екипа „Гласинца“ у првој утакмици одиграној у Лименци побјеђује Гачане и улази у четири најбоље екипе у лиги. Утакмице фајнал фора одигране су крајем децембра 1999. године, а пласирале су се још и екипе „Радивоје Кораћ“, „Радник“ из Бијељине и „Борац“ из Бања Луке. Сокочани остварују све три побједе. Одједном на велико изненађење, екипа младића са бетонских терена, коју нико није узимао за озбиљно постаје јуниорски шампион Републике Српске.

КК Гласинац - јуниорски прваци Републике Српске 1999. године

Ова јуниорска постава у наредној сезони пребачена је у први тим и играју Другу лигу –исток, гдје такође биљеже значајне резултате. У то вријеме у екипу су се прикључило  још неколико талентованих момака из Сокоца – Драган Пилиндавић, Саша Тупајић, Срђан Рајић и Мирослав Секулић. Након двије одигране сезоне у другој лиги, 2002. године „Гласинац“ се пласира у већи ранг такмичења. Храбри и срчани момци који су изнијели највећи терет, заједно са тренером да би кошарку у Сокоцу подигли на највиши ниво, одлукама управе клуба бивају замјењени кошаркашима са стране. У клуб је доведено осам кошаркаша, и момци из Сокоца остају без свога мјеста. У првој постави остаје само Игор Крсмановић, а као замјенски играчи на клупи без веће минутаже остају Ђурковић, Копривица и Пилиндавић. Без обзира, екипа се није предавала, вриједно су тренирали ту сезону, ал када је и у наредној одлучено да се игра поново са страним играчима, већина Соколачких момака напушта клуб.  То је била одлука, која је била разочаравајућа за све који су од почетка пратили и бодрили успјех момака који су срцем и из љубави играли кошарку. Кошаркашки клуб „Гласинац“ након овога, врло брзо креће стрампутицом, послије двије сезоне игре са страним играчима, када клубска каса остаје без новца, управа покушава да у клуб врати играче из Сокоца, ал екипа никад више није била иста. „Гласинац“ након неког периода бива угашен, а данас постоји кошаркашки клуб „Соколац“.

КК Гласинац Соколац

Чињеница да се ова генерација „Гласинца“ недавно поново окупила у Сокоцу на прослави 20 година од освајања титуле, говори о томе колико су остали блиски саиграчи и колико је велики значај за њих имао успјех из 1999. године. У сваком случају квалитетни људи, добар примјер будућим нараштајима и неизоставно вриједни помена.

0-02-04-daa84b36e3eb4a93ad04e16e98dff51665b7a43507bf79331171ff82b7c270d5_51252a30
Заједно послије двадесет година у Новој спортској дворани у Сокоцу 

Сигурна сам да је ово генерација која ће због много разлога још дуго година да се помиње међу љубитељима кошарке, ако ништа по томе како се од нуле постаје шампион.

„Molim roditelje da se osamostale i kupe mi stan“

Dama iz Romana

„Molim roditelje da se osamostale i kupe mi stan“ – Istraživajući  po društvenim mrežama naišla sam na ovu objavu jednog korisnika Twitera, koja na sarkastičan i duhovit način objašnjava jedan od vodećih problema mladih ljudi u našoj zemlji. Pozvah se da pišem o ovoj temi, jer sam se i sama pronašla u istoj.

180423174055418 Ilustracija(Foto: Regions Bank)

 

Ne znam kako je bilo prije, u vrijeme  drugog državnog uređenja i sistema vrijednosti, al mogu slobodno da kažem da u današnjem društvu mladi ljudi nemaju skoro nikakvu ulogu. Neko je izgleda svojski se potrudio da omladinu dovede do stanja empatije, onesposobio nas da razmišljamo svojom glavom, da težimo ka boljem životu, samostalno odlučujemo,  pa čak i da maštamo. To je kolektivno stanje duha, iz toga razloga mislim da se sistematski radilo na istom. Za većinu je sasvim normalno da živi sa roditeljima sve do trenutka dok ne osnuje svoju porodicu, a obzirom…

View original post 300 more words

„Molim roditelje da se osamostale i kupe mi stan“

„Molim roditelje da se osamostale i kupe mi stan“ – Istraživajući  po društvenim mrežama naišla sam na ovu objavu jednog korisnika Twitera, koja na sarkastičan i duhovit način objašnjava jedan od vodećih problema mladih ljudi u našoj zemlji. Pozvah se da pišem o ovoj temi, jer sam se i sama pronašla u istoj.

180423174055418
Ilustracija(Foto: Regions Bank)

 

Ne znam kako je bilo prije, u vrijeme  drugog državnog uređenja i sistema vrijednosti, al mogu slobodno da kažem da u današnjem društvu mladi ljudi nemaju skoro nikakvu ulogu. Neko je izgleda svojski se potrudio da omladinu dovede do stanja empatije, onesposobio nas da razmišljamo svojom glavom, da težimo ka boljem životu, samostalno odlučujemo,  pa čak i da maštamo. To je kolektivno stanje duha, iz toga razloga mislim da se sistematski radilo na istom. Za većinu je sasvim normalno da živi sa roditeljima sve do trenutka dok ne osnuje svoju porodicu, a obzirom da je poremećen sistem vrijednosti sve je manje onih koji se upuštaju i u bračne vode. Svi bi mi slobodu, al da nam neko drugi plaća račune. Nego, nije nam ni lako uzimajući u obzir kolika je nezaposlenost među mladima. U bivšoj državi, dobiješ posao u skladu sa svojim stepenom obrazovanja, a danas samo po babu i po stričevima. Fakultetski obrazovan čovjek ne može da nađe posao, pa onda ide na prekvalifikaciju srednje škole, da bi bar sebi otvorio put u inostranstvo. Roditelji takođe nisu u zavidnoj situaciji, preguraše rat i neimaštinu,  poturiše leđa koliko su mogli da odškoluju djecu, zadužiše se do guše mislivši da je to viza za budućnost, a ono na kraju djeca napuniše četrdeset godina u djevojačkoj ili momačkoj sobi naviknuti da neko drugi donosi odluke za njih. Kada na sve ovo dodate grižu savjesti i stalni osjećaj bespomoćnosti da nešto promjenite po ovom pitanju, onda ova priča poprima još jači karakter. Pravo da vam kažem stanje se mnogo  ne promjeni ni kada nađete posao, jer onda se žalite na malu platu ili nadjete neki drugi izgovor tipa ne mogu ja sam… jednostavno tako smo navikli i tako nam je lakše.

Opet ću pomenuti roman „Oblomov“ ruskog pisca Ivana Gončareva, koji je kroz karakter glavnog lika Iljie, talentovanog mladog čovjeka, punog potencijala i neiskorištene energije koju, zakočen nerealnim strahovima od života i manjkom volje pred postojećim okolnostima, svjesno pušta da polako istekne. Ustvari Oblomov je simbol mladih generacija koje ne znaju šta žele od života, koji su zbog raznih životnih okolnosti postali pasivni i statični, e to je upravo ono što se nama dešava.

Volite, obrazovujte se, pišite, čitajte, družite se…dok smo takvi ima perspektive, a moćnicima ćemo prepustiti da se osamostale i kupuju djeci stan, mislim da naši roditelji ipak zaslužuju i više i bolje.

Srećna nam godina Izbora !

Ura, ovo je srećna godina. Godina izbora, promjena i obećanja.

Naši dragi predstavnici prvo će kako nam je već poznato da krenu sa dokazivanjem ko je veći Srbin, dizaće tri prsta i govoriti Živjela Srpska! Trudeći se da u narodu probude nacionalnu svijest, koja za moj pojam više naginje ka mržnji nego patriotizmu. Dakle, mržnja će biti usmjerena prema ovima iz većeg BH entiteta, koji će takođe da imaju bogat politički program sa visokom dozom nacionalizma i mržnje, prema nama tj. manjem BH entitetu.  Dobro se sjećamo svih predizbornih trikova, naročito ovog posljednjeg takozvanog Referendumа o Danu Republike Srpske. To nije bila ništa drugo nego politička farsa i korišćenje naroda za jačanje svoje pozicije. No, nacionalizam je siguran put ka pobjedi, zašto rizikovati. Ako vlasti interesuje mišljenje građana zašto ne raspišu referendum na pitanje, da li se osjećamo bezbjedno u našoj zemlji, obzirom da nas je sve uzdrmala nerazrjašnjeno ubistvo mladića u glavnom gradu. Zašto? Zato što znaju kakav bi ishod bio.

913

default

Dok narod jeca u dugovima, smišljajući kako će da namakne koji dinar za život dostojan čovjeka, njihova preokupacija je kako što bolje iskoristiti takvo stanje duha i postati svemogući vladar. Narode moj, kupiće nas opet. Kupiće nas sitnicama. Kupiće nas iluzijom u bolje sutra, jer mi se držimo obećane riječi kao pijan plota. Spuštaju nas na toliko niske grane, da nam dijele pljeskavice i kolače, znači znaju ili misle da smo gladni. Zašto bi bili gladni u zemlji sa velikim potencijalom i prirodnim bogatstvom? Zašto je nama nemoguće da imamo asfaltiran put do zavičaja ili uopšte da imamo put? Zašto nam je nemoguć pojam – posao? Jel to sve cijena nečijeg lažnog patriotizma i bahatosti i do kada ćemo biti sposobni da trpimo? Znamo mi odgovore na ova pitanja, ali ipak bolje je da ćutimo.

28514420_556642091383917_3956653471596486984_o
Fotografija preuzeta sa fejsbuk stranice ReStart Srpska

Dok vladajuća elita priča kako nam cvijeta na svim poljima od privrede, zdravstva, školstva, BDP raste itd…Republika Srpska umire. Poražavajuće su statistike koje govore da se svaki dan u RS-rodi 25 djece, a umre četrdeset ljudi, u prošloj godini upisana su 102 školska odjeljenja manje, o čemu onda pričamo. Svima je jasno da je stanje alarmantno. Mladi odlaze trbuhom za kruhom, širok je dijapazon zemalja do kojih stižu od Slovačke, Češke, Njemačke…pa sve do Kine. Jel ikoga sramota, što nam se djeca rađaju u tuđini. Ne, opet ćete reći da nije tako, jer vaša djeca su tu u velikim zdanjima širom naše zemlje, rade po javnim monopolskim preduzećima i uzimaju bespovratne kredite na račun ovog napaćenog naroda.

21616202_483421175372676_7247708838011497857_n
Fotografija preuzeta sa fejsbuk stranice ReStart Srpska

Šta drugo reći nego, neka je nama srećna ova izborna godina!