Бук на ријеци Каљини – Мали рај подно Романије

У подножју планине Романије, недалеко од села Каљина на подручју општине Соколац, налази се права туристичка атракција.

Ријека Каљина која протиче кроз истоимено село једно је од најљепших природних богатстава на подручју Романијског краја. Као и све планинске ријеке због наглих промјена рељефа и Каљина је позната је по брзини и слаповима. У једном дијелу свога тока ова ријека се формира у водопаде у народу познате по имену Бук.

Призор који пружа ова природна творевина ријетко кога оставља равнодушним. Снага и брзина планинске ријеке створила је право мало чудо, посебно интересантно за авантуристе и фотографе. Оно што додатно краси ову идилу је борова шума која прати цијели ток ријеке, као и стијене у непосредној близини водопада.

Како је Соколац град без ријеке, мјештани овдје одлазе да би побјегли од љетње жеге. На ријеци Каљини многи од њих су учили и прве пливачке покрете. Ријека је богата и поточном пастрмком па свакодневно привлачи и љубитеље риболова. Прави рај на земљи који не заобилазе ни страни туристи.

Каљина је посебно лијепа у прољеће, када набуја послије дуге зиме која је карактериистична за ова крај. Постаје бржа, а њени слапови виши.  У зимском периоду због ниских температура често буде залеђена и тада добија један нови – бајковит изглед. Каљина извире у засеоку Врховине у подножју планине Озрен, а улива се у Биоштицу – још једну планинску љепотицу о којој ћемо такође писати.

SONY DSC

SONY DSC

Дневник једне волонтерке

 

Понедјељак, 13.04.2020.

У нормалним околностима ово би био први дан мог прољетног распуста и вјероватно бих ништа. Међутим, ово нису нормалне околности.

9:30

Док се моји пријатељи из волонтерског центра општине Соколац вјероватно спремају за састанак у 10:00 (састанак се одржава сваки радни дан, тимови прегледају позиве који су пристигли, распоређују се и одлазе на терен), ја се спремам за онлајн наставу.

11:00

Састанак завршен, часови завршени. Волонтери иду на терен, ја чекам под пуном опремом (рукавица и маска и тона ентузијазма и енергије). Не знам ко долази по мене од њих, не знам ни гдје идемо, али то није ни битно – битно је да помажемо.

11:05

Сека и Маца долазе испред моје резиденције, наш данашњи задатак су двије локације: село Боровац и Кула. Једно према Каљини, једно према Стјеницама. Грлим их погледом (без физичког контакта, сналазимо се), сједам и крећемо. У путу размишљам како је у свему овоме лијепо што имам прилику да упознам сва села у нашој општини. Ово су они моменти кад кажеш себи да треба обилазити и природу и старе људе кад све ово са короном прође, јер лијепо је.

11:20

У Каљини скрећемо према Барама, Сека познаје крај и наводи Мацу као маљутку, ја пјевам, фотографишем из аута. Сапутници колачају очима. Лијепо нам је.

11:30

Возимо се још мало, колико је сеоски пут лош, толико је поглед предиван. Приближавамо се Боровцу, настављам са фотографисањем, престајем да пјевам вожена мишљу да је људима довољна корона и да је превише садистички почастити их и мојим вокалним способостима.

11:45

Стигли смо код баке Зекире, носимо лијекове и пакет помоћи и хране коју је обезбједила општина заједно са спонзорима. Зекира се радује, ми још више – јер то је и разлог што смо се прихватили волонтирања. Кад смо дошли, ред је да попијемо кафу, Зекира се разлетила као дјевојчица, а не особа која је увелико ушла у осму деценију живота. У глави ми одзвања пјесма „на овим просторима људи имају душу као аеродром“ (само у глави, не пјевам) и заиста имају. Људујемо мало са Зекиром, кажемо да ћемо остати у контакту и обећавамо да ћемо максуз доћи кад све ово прође.

11:50

Идемо према Кули, настављам да фотографишем (касније ћу видјети да нисам баш овладала опицом фокус, али небесима хвала ту је Сека). Постављам сто питања у минути, мало због професионалне деформације, мало (више) јер сам радознала и досадна.

14:30

Вратили смо се са путешествија.

Зашто ово пишем? Зато што сам поносна што живим у Сокоцу, зато што ми се свиђа концепт и начин на који функционише волонтерски центар наше општине. Зато што у свом овом хаосу са короном се изродила једна лијепа прича, прича која је мој локал патриотизам лансирала у небеса. И опет ће се наћи људи који ће исмијавати, коментарисати, прозивати, али џаба – волим Соколац.

„BLUE LIKE BLUE“ – УНИКАТИ СА РАЗБОЈА У ДУНАВСКОЈ УЛИЦИ

У једном од чувених новосaдских пасажа у Дунавској улици налази се несвакидашња радња чији излог привлачи пажњу оних које воле необично и оргинално . Уникатне креације, које не могу остати непримјећене, рађене су техником једног од најстаријих заната, који, иако један од вјерних чувара традиције, како наше тако и традиције других земаља у свијету, одлази у заборав на нашим просторима. Ријеч је о ручном ткању. На полицама радње разноликост боја и гардеробе – хаљине, шалови, торбе, капути, капе , пончои… Све, само не обичне ствари. У малом кутку радионице жена ведрог лица за разбојем, вјештим рукама провлачи нити, ствара рукотворине намјењене онима који цјене уникате, несвакидашњу моду. Та ведра и насмијана жена је наша Сокочанка – Биљана Фргања – Ћалета.

Кроз разговор са Биљаном сазнајем да је из Сокоца отишла деведесетих година минулог вијека, да је у великом граду почела да се бави овим занимањем. Вјештину ткања научила је у Новом Саду, а први разбој направио јој је познати мајстор Јоца Бaрат. У почетку, своје рукотворине радила је у новосадском „Атељеу 61“ на Петроварадину, а данас је власница радње „BLUE LIKE BLUE“ у Дунавској улици. Када се учила вјештини ручног ткања, ни сама није мислила да ће то постати њено примарно занимање. Каже да је то посао који првенствено волиш, да за њега мораш да имаш таленат. Наравно, потребно је много рада и стрпљења да би настала једна рукотворина.

Према њеним ријечима, ткање је узбудљив процес, од бирања материјала, боја , провлачења чунка кроз основу па све до крајњег производа који је увијек другачији и непоновљив. Ткање је дио ње, не само посао, јер у свакој креацији осјети се њена енергија. Често ни сама не зна како ће да изгледа њен рад, док га не скине са разбоја.

Обзиром да је ово вјештина која нас везује за прошла времена, традицију и коријене, која је мање позната млађим генерацијама, Биљана својим радом исакаче из урбане свакодневнице, отимајући од заборава прастари занат. За њене креације постоји интересовање највише оних који воле уникатно и другачије. Путем интернета своје производе пласира на инострано тржиште, а понекад израђује ствари и по поруџби. Каже да ово занимање има перспективу у модерном добу, да није баш толико непознато млађим нараштајима. Уствари младима треба пробудити интересовање, пружити им могућност да упознају љепоту ручног рада, а не само готовог производа.

Када посјети свој родни крај, Биљана највише воли да проведе у природи. Приликом задњег боравка у Сокоцу, са члановима ПД „Гласинац“ обишла је обронке Романије. Каже да је природа на планини несвакидашња и сваки пут другачија, баш као и њен рад, те да она инспирацију проналази управо у природи.

На фејсбук странициhttps://www.facebook.com/bluelikeblue/ можете да пронађете дио онога што је настало вјештим рукама моје саговорнице. Даћу себи слободу да кажем на основу свега што сам видјела, да је Биљана вјештину ткања издигла на ниво умјетности.

Калаузовићи, планинско село са богатом историјом

Седам километара од највећег врха планине Озрен и шеснаест километара ваздушне линије од Сокоца, на тромеђи општина Пале, Стари Град Сарајево и Соколац смјештено је село Калаузовићи. Просјечна надморска висина овог насељеног мјеста је од 1000 до 1200 м.н.в. и као већина планинских села богато је црногоричном шумом, изворским водама, пашњацима и ливадама. Према сазнањима људи који овдје данас живе, село се некада звало Ново Мјесто, а данашње име добило је по бегу Калаузу који је владао овдје у вријеме Османског царства. Из правца Сокоца до села се долази путем који иде преко насеља Подроманија, Кусаче, Бијела Вода, Каљина и даље узводно долином ријеке Каљине до самог села. Извор ријеке Каљине, која је највећа притока Биоштице,  налази се на подручју овог села.

Специфичан географски положај селу доноси богату историју. Према аустроугарским пописима у то вријеме насеље Калузовићи припадало је округу Сарајево – општина Ракова Нога , послије Другог свјетског рата били су у мјесном народном одбору Средње, док су по попису из 1953. године у општини Иванчићи, срез Сарајево. Као насељено мјесто општине Соколац којој данас припадају, воде се од 1962. године. О прошлости у овом селу говоре лежишта бивших  стећака о којима је писао историчар Шефик Бешлагић. Према његовим списима у самом селу у близини некадашње Основне школе у засеоку Врховине постојала је некропола са око 80 стећака. Нажалост, стећци су уништени приликом градње школе 1947. године, тачније уграђивани су у школску зграду која је данас у рушевитом стању.

Зарад експолоатације шуме, у вријеме Аустрогарске кроз ово село изграђена је шумска жељезничка пруга која је пролазила од засеока Врховине, преко шуме Крушчице, засеока Пањеви, па преко Радаковине до села Костреша на подручју општине Пале. У то вријеме пруга је селу доносила велике предности у односу на друга насељена мјеста, па према неким изворима док је пруга радила у Калаузвићима је био уграђен телефон, а постојало је и постројење четинасрког уља. Постројење је демолирано заједно са жељезничком пругом од које данас постоји врло мало трагова.

Пут куда је пролазила ускотрачна пруга

Према историјским списима у селу Калаузовићи, од када се за њега зна живи православно становништво, које се бави сточарством и пољопривредом. Од 2009. године општинска управа Сокоца, Калузовиће сврстава у мјесну заједницу Баре. Статистика која се односи на број становника, као и у већини других села, није позитивна. На првом попису становништва из 1879. године било је 220 становника, на попису из 1885. у Калаузовићима је живило 282 становника, 1895. – 323, 1910. регистровано 374 становника, 1948. године – село броји 286 становника, 1953. – 348, 1961. године – 336 станвника, по попису из 1971. – 306, 1981. године –  227 становника, док је по попису становништва из 1991. године живило 147 становника у 49 домаћинстава. Данас, овај број је знатно мањи и у Калаузовићима тренутно живи нешто мало више од сто становника.

У посљедњем одбрамбено – отаџбинском рату ово село изгубило је 33 српска борца, а у рату је страдало и пет цивилних жртава. У селу је 2015. године на иницијативу локалног становништва подигнут споменик палим борцима.

Споменик палим борцима у посљедњем одбармбено-отаџбинском рату

Од када се званично појављује насеље Калаузовићи у своме саставном дјелу има засеоке, Барјак,  Баре, Буковрат, Бркића Луке, Градац, Гребина, Хомар, Калузовићи, Костреша, Мишија стијен, Пањеви, Подстијене, Радаковина, Рупе, Слана Бара, Згоне, Увори и Врховине.

Аутохтоне продице на овом подручју су Рајић, Грујић, Мухаремовић, Мићић, Милинковић, Чворо, Делипара, Дрињак, Парлић, Плакаловић, Топаловић и Шумадинац.

Брдо гдје живе Грујићи

Подручје села Калузовићи познато је као гљиварски крај, а богато је и шумским воћем и разним врстама дивљачи. Прави рај за љубитеље природе и сеоског туризма. Од свога постојања до данашњих дана са овога подручја експлоатише се шума. Можда, мало и неправедно сјеча је обилна и из дана у дан све су мање препознатљиви предјели који су били прекривени црногоричном шумом. Највећи проблем људи који живе у овоме крају, јесте дио макадамског пута уз кањон ријеке Каљине, главна комуникација са општином Соколац, а који је у све лошијем стању. Обзиром да је број становника у опадању, и да у селу већином живи становништво старијег животног доба, углавном препуштеног самом себи, овај крај полако замире.  Не тако давно, из овога села, сваки радни дан ишао је аутобус пун ђака, пут Сокоца. Данас, на велику жалост не постоји аутобуска линија, а ни дјеца која би путовала. То је поражавајућа статистика, која прати сва села у Републици Српској.

Пут који води од Сокоца до Калаузовића у зимском периоду

И за крај ријечи старца, мјештана Калаузовића : „фабрика не може хљеб да производи, јер хљеб се на њиви рађа. Сви ће се једног дана вратити на своја имања, ал питање је шта ће их ту дочекати, јер ми стари не можемо да радимо, а ови млади радије ће беспослени ходати по граду, него одржавати богатство које имају на ђедовини. Џаба им десет факулутета и град, када се за храну највише даје, и онда када замре село завладаће глад, а ми смо близу тога.“  Ријечи старца, за будућа покољења! Надајмо се да се ријечи неће обистинити, и да ће села на нашим подручјима преживјети охолу политику савременог доба.

Нажалост, од више стотина становника, школе која је вревила од ђака, сложног рада и живота у Клаузовићима је остало само сјећање на љепша времена. Богата природа није задржала становништво. Горући проблем и даље је пут, који би према ријечима мјештана препородио село. Остаћемо у нади да ће се у будћем времену нешто набоље промјенити или да ће бар као некада из села Калаузовићи,опрт ићи аутобус пун дјеце, ђака.

 

via НЕ ВЈЕРУЈЕМ РИЈЕЧИМА, ВЈЕРУЈЕМ СЛИКАМА

НЕ ВЈЕРУЈЕМ РИЈЕЧИМА, ВЈЕРУЈЕМ СЛИКАМА

На изложби фотографија “Соколац прије  45 година”

Аутор текста: Велемир Елез

Сокочане је ових дана силно обрадовала изложба  фотографија Марина Цвијетића, насталих у периоду од 1972. го 1977.  године.  Цвијетић се као  гимназијалац, што је у том времену било веома ријетко, озбиљно, скоро професионално,  бавио фотографијом. Био је  испуњен посебном страшћу, без  које није ни могуће истрајати. И, заиста,  то је, гледајући на оно што се може видјети на изложби, била  истинска страст, а  не хоби. Прве фотографије, могло би се  рећи, трасирале су му пут према животном позиву  – раду на  радију и телевизији.

Седамдесетих година прошлог вијека,  легендарни  фотоапарат – руска “Смена 8М”, нашла се  у рукама  човјека  који је имао истанчан осјећај за  оно што га окружује, способност да муњевито реагује у правом тренутку,  фото-објективом  овјековјечи призор  који се не може поновити. Пуних пет година  интензивно, скоро скакодневно,  Марин је  својом “Сменом” биљежио  свакодневицу  свог родног града. Снмио је  150  црно-бијелих филмова,  урадио на стотине  фотографија за  своје  сроднике, другаре и пријатеље. Али, као да је знао да  ће доћи дан  када ће  се оно што је снимио наћи на изложби  која  ће изузетно  топло бити примљена од његових Романијаца,  чувао  је и сачувао  филмове.

Животни путеви су га  у свијет  повели, далеко од  завичаја. Радио је у  Сарајеву,  тадашњој републичкој телевизији, био у екипи која је градила темеље  Телевизије  Републике Српске, а потом, као и многи, пошао са породицом  тамо далеко,  преко океана. Скрасио се у Торонту, али су му обавезни дио пртљага били стари црно-бијели филмови, у којима су живјеле успомене на  гимназијске дане, на  његов Соколац.

У туђини се  прихватио тешког  посла рестаурације  филмова. За неке, због оштећења, није било спаса.  Ипак, било је  много тога драгоцјеног  што се могло оживјети уз помоћ  специјалних текућина  и савремене  технике. Искористио је своје знање, наоружао се стрпљењем;  сваки појединачни снимак обрадио; седам година “потрошио” да би из  црно-бијелих  филмова “исциједио” оно што је било могуће. Доживио је тренутке  да посјетиоци изложбе,  па и лаици за фотографију, примијете  видну разлику између “сирових”, оригиналних снимака, и оних насталих након  рестаурације, што га  је  посебно обрадовало.

Када крочите у изложбени  простор, а свједок сте  времена  у  којем су снимљене  фотографије, душа затрепери, кроз крвоток крену  необјашњиве  емоције, вратите се у младост, веселе и разигране  дане. Имате  осјећај да су око вас познати, драги   људи, ваши другари, пријатељи;  “корачате” простором који се  данас  само може “срести” на Цвијетићевим фотографијама.

Марин је  своју “Смену” најчешће користио када је био у друштву својих школских другова, припадника дванаесте  генерације  соколачке Гимназије, школе, како се често говорило,за сва  времена.Биљежио је тренутке доколице, забаве, ђачких екскурзија, шетње  зеленилом малог града, али и оног што се у школи дешавало, у  сусрету са професорима. На фотографијама  су времешне грађевине,  породичне куће  поред  главне  улице,  којих  одавно нема,  људи  обучени у стару  романијску ношњу, радости  27. јула, дана  када  је Брезјак био стјециште  више  десетина  хиљада  грађана, који су у  тај  шумовити простор долазили да обиљеже Дан устанка народа и народности БиХ. И хотел “Романија”, атрактивно  задње изграђено 1978. године,  налази се  на  неколико фотографија, које често изазову реакцију посјетилаца. Спонтано, с пуно жучи, Сокочани реагују,  јер некадашњи “заштитни знак” града  више не постоји.

И ова зложба је  показала, да  фотографије  казују оно што се  не може испричати и написати, да су плод оног што је скривала  душа аутора, да су биле и остале дневник  времена,  па и сваког  живота, да ће преживјети и ову страшну, бездушну  еру компјутеризације, када сваки човјек у џепу носи  справу за снимање, а и не помишља да уради  фотографију и смјести је у албум. Није случајно  из умне главе изашло: “Не вјерујем ријечима, вјерујем сликама”.

А колико  човјеку значе фотографије, најбоље  говори туга  програника у минулом рату, који ни данас, након  скоро двије и по деценије од завршетка  ратног страдања,  не могу да  преболе  фотографије које  остадоше у њиховом завичају. Куће су заборавили, а још  увијек засузе  када  се  сјете породичних  фотографија.

В.Елез

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

via Стари Брод на Дрини – Мјесто стравичног страдања Срба

Стари Брод на Дрини – Мјесто стравичног страдања Срба

 „Благо оном народу кога знају по жртвама, а не по злочинима“

„Слободу си вечно закржљала расо, чеко да донесу туђи бајонети, по горама својим туђа стада пас’о, јер достојно не знаш за Слободу мрети. С туђинском си камом пузио по блату, с крволоштвом звери, погане хијене, да би мучки удар с леђа дао Брату, и убио пород у утроби жене.“ – стихови Јована Дучића који говоре о злочинима почињеним над Србима од стране усташа у Другом свјетском рату. Управо један од таквих злочина над недужним српским становништвом, већином жена,дјеце и стараца догодио се и тог кобног 22. марта 1942. у селу Милошевићи и Старом Броду на Дрини, на територији данашње општине Вишеград. Масовни злочин над недужним живљем у коме је стравично убијено 6000 Срба са подручја Сарајевско – романијске и Горње – дринске регије учиниле су усташе под командом Јуре Францетића. Међутим, због послијератне историографије, зарад братства – јединста о овоме злочину дуго се ћутало, а неки од очевидаца и свједока и данас су међу живима.

 

Данашњи историчари говоре да је тог кобног 22. марта 1942. године, 10.000 хиљада усташа, под командом усташког пуковника Францетића  кренуло у акцију „Трио“ – удружена акција усташких, њемачких и италијанских снага,  која је за циљ имала  убијање и прогон српског становништва са овога простора. Уплашени српски живаљ, бјежећи од злочинаца, кретао се из Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, Сокоца, Борика и Рогатице ка Вишеграду, надајући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србију, али усташке снаге стигле су их код Дрине, гдје се десио један од највећих злочина над српским становништвом у Другом свјетском рату. Оно што је интересантно јесте да су усташки злочин обуставили њемачки војници, на молбу генерала Милана Недића.

 

О томе колико смо занемарили страдање наших потомака, говори  чињеница да до ових мјеста све до 2014. године није постојао пут, те да је једини прилаз селима био чамцем преко ријеке Дрине. О злочину се први пут почело причати 2004. године након чега је покренута  иницијатива за изградњу спомен обиљежја. Данас овдје постоји спомен обиљежје са уклесаним именима жртава  и  капела.

 

„Србе су једни лишили живота, а ми смрти. Посмртно мучеништво ових овде покланих 1942. године трајало је све до 2004. године, и не зна се ко је већи злочинац – онај ко је починио злочин или онај који га је крио изједначавајући убице са онима које су их побиле – усташе и `Ханџар дивизију` и Југословенску војску у отаџбини, јамаре и оне чијих јама нема. Жртвовали смо истину о стотину хиљада својих цивилних жртава, коју нисмо изнели на видело и пред очи целог света“, рекао је о дугогодишњем скривању злочина у Старом Броду и Милошевићима,  српски академик и писац Матија Бећковић.

На данашњи православни празник-Младенце у Старом Броду на Дрини обиљежава се 78. година од стравичног страдања.

 

Један од преживјелих очевидаца покоља на Дрини је  Ристо Боровчанин из Сокоца који ми је дрхтавим гласом испричао шта се догађало тог 22.марта 1942.

-Дијете моје, крвава је Дрина била тога дана. И даље чујем јауке мученика. Клали су џелати све редом. Био је то један ужасан покољ, не дај боже више дочекати икоме. Бацали су малу дјецу увис и дочекивали их на бајонете, пробадали жене ножевима и тако их остављали да се пате. Страшан призор. Ја сам спашен јер сам потрбушке пао међу мртве и тако сам ти преживио, прича старац Ристо, који данас има 88 година.

Остала су забиљежена и ранија свједочења преживјелих из ратног пакла Старог Борда и Милошевића. Међу којима је свједочење Миломира Радовића из села Крушевци, општина Соколац. У његовим ранијим изјавама забиљежено је сљедеће.

-Када смо се вратили у своје село из избјеглиштва и разних домова, многе наше комшије нисмо затекли јер нису имали среће да преживе Стари Брод, а многе породице као што су Јовановићи, Станимировићи, Боровчани скоро су цијеле страдале на Дрини.

Према неким информацијама, највише страдалих је из породица Шалић, Пушоња, Радовић, Савчић, Башовић, Мандић, Боровчанин, Крсмановић, Чворо, Јовановић, Планинчић, Перендија.

У покољу су убијане и цијеле породице. Најтрагичнија судбина је Весе Поповића из соколачког села Сјерци, који је једини преживјели од своје фамилије, а на најсвирепији начин убијено му је 27 чланова породице.

 

Обзиром на дугогодишње ћутање о страдању Срба  у Старом Броду и Милошевићима на Дрини остаје на свима нама да се боримо за истину, да се на њу подсјећамо,како се не би поновила. То је оно што дугујемо нашим прецима , како онима страдалим у злочину на Дрини, тако и онима страдалим у Јасеновцу, Доњој Градини , Гаравици код Бихаћа, Шушњару код Санског Моста, Госпићу, Јадовну, Крагујевцу, Краљеву, Ливну и многим другим стратиштима српског народа.

„Благо оном народу кога знају по жртвама, а не по злочинима. Дрина се може премостити, ал се њена уста не могу президати.“-  Матија Бећковић.

 

I MRTVI ODLAZE

Tekst iz arhive Sokolačkih informativnih novina, februar 1996. godine

Autor: Velemir Elez

Februar 1996. godine ostaće zapamćen po nečuvenom egzodusu Srba iz Sarajeva. Romanijskim drumovima prolila se sva srpska nesreća.

Zima kao da je čekala na ove dane bolnih seoba naroda koji je branio i odbranio svoju zemlju u ratu, a i u miru je gubi. I mrtvi odlaze. Po drugi put se sahranjuju branioci Srpskog Sarajeva. Biće u romanijskoj zemlji, a ne tamo gdje će uskoro da gazi čizma krvnika.

Da nije dobrih ljudi svijet bi u „ad“ potonuo. Pokazuje to primjer onih na Hreši i u Mokrom, prvim stanicama gdje se odmaraju, na putu do odredišta, izbjegličke kolone. Tu se uvijek ne spoznaje težina nesreća, sve djeluje nestvarno, tu otupljuju oštrica bola, ljudi se nalaze u nekom poststresnom stanju, u stanju teškog bolesnika koga su bolovi minuli. Takva osjećanja dolaze poslije šoka doživljenog u trenutku kada se čovjek pozdravlja sa zavičajem, sa uspomenama, grobovima svojih predaka…

Suze ostale na kućnom pragu 

Otvorilo se nebo nad Romanijom i iz svoje utrobe sipa februarski snijeg na zmijolike kolone, koje teku u manastirskom miru. Iz kamiona pretovarenih tugom i sirotinjom proviruju ljudi stegnutog srca i odsutnog pogleda. Nema više snage za glasno tugovanje. I suze su isplakane, ostale na kućnom pragu.

Posrću na tvrdom asfaltnom drumu umorni konji iz ilijaških sela, kašlju traktorski motori, za legendarnim „fićom“ dva puta duža prikolica od one koju ovo vozilo u normalnim uslovima vuče.

-Oni što su imali para, odavno su na sigurnom. Priča nam Zoran iz Čekrčića, heroj sela što se naslanja na Ilijaš. Mi što nismo imali para, što nismo mogli raspojasanim kamiondžđijama platiti „devizne ture“, sada se lomatamo drumovima.

Majka Dobrila stigla na Sokolac iz Draževića kod Srednjeg. U kancelariji predsjednika Izvršnog odbora opštine, kazuje svoju tugu. Sin jedinac- Sveto je poginuo u borbi sa islamistima braneći Nišićku visoravan. Sa njima još trojica iz njegovog sela. Ističu posljednji trenuci, svaki čas se očekuje ulazak muslimanske milicije na taj prostor, a majka ne zna kuda da krene. Neće bez svog jedinca. Ostaviće sve – kuću, staju, ovce krave. Otvoriti vrata staje i otići, al neće bez mrtvog sina.

U Komesarijatu za izbjeglice i humanitarnu pomoć – Kancelariji Sokolac, mobilno stanje. Kroz suzno staklo prozora na kancelariji gledam prizor za istoriju. Kroz vijavicu promiču konji s ledenom grivom. Na kolima muškarac i žena umotani u vojničke šinjele. Pored njih breme sijena istrgnuto iz stoga u svom kotaru, a za kolima kaska pas. Nije htio da ostavi svoje gospodare. Sve drugo je ostalo tamo u podnožju Igmana.

-Kroz Prihvatni centar kod Sokoca svakodnevno prolaze mnogi ljudi. Uvijek je pun – 400 ljudi može da noći, a oni koji nemaju kud ostaju i duže. U Sokocu se spremaju i za nove talase izbjeglih. Za takve se sprema kolektivni smještaj u školama na Ravnoj Romaniji, u Knežini i Sokolovićima. Sokolac je već dobio novih 1.500 stanovnika, Rogatica 3.500, Višegrad 4.500, a Rudo dvije hiljade. Prihvatni centar u Rogatici je primio 670 izbjeglih. U višegradskoj opštini u 15 prihvatnih centara boravi 2.500 ljudi. Svaki dan novi dolaze. Međunarodne humanitarne organizacije pomažu, a najaktivniji je UNHCR. Da nije njih – ko zna kako bi se sve aktivnosti odvijale, govori nam u dahu Dragan Zoranović, a na vrata stiže nova delegacija međunarodnih humanitaraca. I dalje glavnom sokolačkom ulicom prolaze kolone tuge.

Novo groblje utonulo u sniježnu maglu. Martovski vjetar, kao nikad, udara u krstove. Niču svježe humke. Drugi put sahranjuju se srpski sinovi. Preko 300 grobova u kojima leži mladost Srpskog Sarajeva. Lede se majčine suze, jecaj se mješa sa sjeverom i udarom krampa i lopata. Sokočani su tu da pomognu, da ublaže tugu, pomažu oko sahrane.Na krstovima imena, a ispod njih brojevi, godine rođenja i pogibije. Najviše je onih rodjenih 1970. i neke.

I u Opštinskoj organizaciji Crvenog krsta u Sokocu uvedena danonoćna dežura. Ovdje se mogu dobiti informacije o smještaju, upisati u evidenciju. I u magacinima se nađe uvijek ono što zatreba.

U hotelu „Romanija“ direktor Slavko Furdulović i njegovi saradnici svaki dan su suočeni sa teškom srpskom nesrećom. Nastoje pomoći, al često se i ne može mnogo. Milja, Branka, Milka, Mara, Nada i Saveta, slušaju tužne priče izbjeglih. Ne prođe ni jedan dan da ne zaplaču nad teškim sudbinama. Uz čašicu se i tuga privremeno pretvara u nešto malo vrijednije.

Šiba martovski vjetar izbjegličke kolone. Na groblju Mile, Aco, Boban, Dragan, Stevo i mnogo drugih dežuraju. Čekaju nove kovčege. Pršti romanijski kamenu noći. Mjesec šalje svjetlost na svježe humke. Kao da su se vjetrovi umoril. Zastanu da se oda pošta poginuloj mladosti, protjeranoj iz svojih grobalja. A vi, tamo što gazite po našoj djedovini, utišali se u suzama i nesreći naših majki! Glas umrlih penje se prema Puhovcu, brdu koje kao grandiozni spomenik dežura nad novim grobljem.

Primiču se i dalje crne sudbine Romanijom. I plećata planina se uvija od njihove težine.

via Како су момци са бетонских терена постали прваци Републике Српске?!