Sokočanin Jovan Ćeranić jedan od najboljih srpskih duborezaca – IZRADIĆE ČASNI KRST U JERUSALIMU

Sokočaninu Jovanu Ćeraniću, jednom od najboljih srpskih drvorezbara, vajara i konzervatora, pripala je čast da izradi monumentalni Časni krst, koji će naći svoje mjesto u gradu Jerusalimu.

Ćeranić, akademski vajar, konzervator i restaurator, radi u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu kao vajar-pozlatar.

Jovan Ćeranić

DIMENZIJE KRSTA BIĆE PRIBLIŽNE ONOM NA KOJEM JE RAZAPET HRISTOS

On otkriva da će krst čija mu je izrada povjerena imati dimenzije približne Časnom krstu, na kojem je raspet Gospod Isus Hristos, za šta je dobio blagoslov patrijarha jerusalimskog Teofila.

„Kako sam bio u Jerusalimu o Vaskrsu ove godine i prisustvovao čudu Blagodetnog ognja, imao sam čast da nam bude upriličen prijem kod patrijarha Teofila, pa sam zatražio blagoslov da se radi krst u okamenjenom drvetu prirodne veličine na kome je raspet Gospod Isus Hristos. U duborezu će biti urađena prednja strana, a sa poleđine srpski svetitelji, za šta sam takođe dobio blagoslov“, navodi Ćeranić za Srnu.

U PLANU I KRSTOVI ZA JASENOVAC I SVETI GORU

Ćeranić ističe da mu predstavlja veliku čast činjenica da je, među današnjim crkvenim umjetnicima koji stvaraju umjetnost u svetom gradu Jerusalimu, izabran da dostojno nastavi tradiciju predaka, i to kao osoba iz Sarajevsko-romanijske regije.

Nakon što dobije blagoslov NJegove svetosti srpskog patrijarha Porfirija, u šta duboko vjeruje, Ćeranić će početi sa pripremom radnog prostora, alata i materijala, koji je sam po sebi specifičan i težak za obradu.

„Radiću sa okamenjenim drvetom, koje je potopljeno u močvarama i odležalo dovoljan broj godina kako bi na prirodan način bilo vakuumirano – to je drvo koje `ne radi`, to jest nema promjena i ne reaguje na temperaturu“, pojašnjava umjetnik.

On naglašava da je taj materijal idealan, konzerviran prirodno i time neprocjenjiv, ali da ranije nije bio u dovoljnoj mjeri prepoznat u crkvenoj umjetnosti.

Ćeranić planira da, nakon što izradi krst za Jerusalim, napravi po jedan i za Svetu Goru i Jasenovac, u pomen jasenovačkim žrtvama.

Manastir Djevine vode koji se nalazi na Kosovu i Metohijije posvećen Čudotvornoj ikoni Bogorodici Trojeručici gdje je Jovan Ćeranić radio tron za ikonu Bogorodicu Trojeručicu.

„PROKLETO DRVO“ KAO MATERIJAL

„Odlazak u Svetu zemlju pre dve godine inspirisao me je da izradim Časni krst u okamenjenom drvetu. Tada sam uvideo vezu između okamenjenog drveta i Krsta, jer sam čuo priču da trojedino drvo potiče iz vremena starozavetnih praotaca Avrama i pravednog Lota. U vreme cara Iroda Velikog drvo je posečeno jer je trebalo da se iskoristi za obnavljanje Solomonovog hrama u Jerusalimu“, ističe umjetnik.

Prema njegovim riječima, zbog neobradivosti, to drvo je nazvano „prokletim“ i bačeno je kao neupotrebljivo u Kedronski potok, da bi mnogo kasnije od njega bio napravljen krst za Hrista, jer su vjerovali da će ponovo mijenjati veličinu i nanijeti Spasitelju nepodnošljive muke i bol.

„Raspećem, `prokleto drvo` nije promenilo veličinu, već je postalo Časni krst, simbol svih hrišćana i blagosloveno drvo. Zanimljiv je podatak da je Krst bio visok 3,5 metara, a širok dva metra, debljina je bila 12 centimetara“, navodi Ćeranić.

Hrama Svetog Jovana Vladimira u Baru gdje se nalazi ikonostas Severne dveri rad sokočanina Jovanua Ćeranića.

UČEŠĆE U OBNOVI HILANDARA

Prema njegovim riječima, prije nego što je dobio povjerenje da učestvuje u izradi Časnog krsta, prethodno je radio na izradi duboreza sjevernih dveri na Sabornom hramu Hristovog vaskrsenja u Podgorici i na Sabornom hramu Svetog Jovana Vladimira u Baru, te u manastiru Ostrog i radionici manastira Reževići, uz blagoslov blaženopočivšeg mitropolita crnogorskog Amfilohija, te i u mnogim drugim hramovima u Srbiji i Slavoniji.

Ćeranić napominje da je sa ekipom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Novog Sada učestvovao u obnovi Hilandara, odnosno na sanaciji trona Trojeručice.

On navodi da je njegova želja uvijek bila da se bavi drvetom i da je nastavio tradiciju umjetničke porodice, u kojoj je otac Milan akademski vajar, stariji brat Srđan akademski grafičar, a sestra Sunčica i brat Stefan završili su studije prava.

Želju da talenat razvije u pozitivnom pravcu, kako ističe Ćeranić, u značajnom trenutku potkrijepio je blagoslov blaženopočivšeg mitropolita dabrobosanskog Nikolaja, od kojeg još čuva pokon – tri glijeta za duborez.

Crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Beogradu gdje se nalazi tron za ikonu i mošti Despota Stefana Lazarevića rad Jovana Ćeranića.

Ćeranić se od tada restauracijom aktivno i uspješno bavi već petnaestak godina, počev od vremena studiranja na Akademiji Srpske pravoslavne crkve za umetnosti i konzervaciju u Beogradu, gdje je završio osnovne i master studije, pa do danas.

Podstaknut da živi jevanđeljskim životom, poučen od domaćina hramova u kojima je radio ili boravio sam ili sa svojom porodicom, suprugom i dvoje djece, ovaj umjetnik svoj dar trudom umnožava u pravoslavnoj crkvi u slavu Božiju na radost bližnjih, ali i šireg kraja iz kojeg je rodom.

Ime Jovana Ćeranića našlo se u prvoj monografiji o Akademiji Srpske pravoslavne crkve za umetnosti i konzervaciju, kao i monografiji o studentima ove akademije, kao jednom od najuspješnijih.

Tekst: Dobrila Abazović, Srna

PLANINARSKI POHOD NA ROMANIJU OKUPIO VIŠE OD 200 UČESNIKA

Autor: Dobrila Abazović

Šesti proljećni pohod „Vrhovima Romanije“ okupio je i ove godine više od 200 planinara iz Republike Srpske i Srbije, iako vremenska prognoza nije išla na ruku zainteresovanima za ovu manifestaciju.

Član Upravnog odbora Planinarskog društva /PD/ „Glasinac“ Miroslav DivčiĆ rekao je danas novinarima na Romaniji da je ovo jedna u nizu aktivnosti sokolačkog društva koja se nalazi u kalendaru Planinarskog saveza Republike Srpske.

„Kao i svake godine opravdali smo naš rejting koji imamo u planinarskim krugovima učešćem više od 200 planinara, što je pokazuje da je planina Romanija atraktivna za ljude koji godinama dolaze“, istakao je Divčić.

On je naglasio da su se učesnici bili u ozbiljnom pohodu na nadmorskoj visini iznad 1.500 metara u skoro zimskim uslovima pješačeći dio puta po snježnim ili zasnježenim stazama.

Divčić je izrazio zadovoljstvo što su svi učesnici proljećnog pohoda u uslovima „ćudljive Romanije“ uspješno stigli do cilja i vratili se zadovljni na planinarski ručak i druženje u Planinarski dom Crvene Stijene na lokalitetu Nadromanija.

Prema njegovim riječima, u pohodu je učestvovalo preko dvadeset planinarskih društava iz Republike Srpske, te iz Beograda, Jagodine, Kragujevca, Kraljeva, Užica…i drugih gradova Srbije.

Divčić je podsjetio da je cilj planinara danas bio najviši vrh Romanije Veliki Lupoglav nadmorske visine 1.652 metara, po ustaljenoj stazi koja je 95 odsto šumski teren, uređenoj i markiranoj, odavno poznatoj gostima koji su danas pohodili ovu planinu.

Novica Koroman iz Planinarskog društva „Javorina“ sa Pala već peti put učestvuje sa prijateljima na ovoj tradicionalnoj manifestaciji.

„LJepota današnjeg pohoda se ogleda u tome da smo imali sva četiri godišnja doba na stazi ukupne dužine 15 kilometara, od početne jutarnje magle, mraza i jakog vjetra, do sunčanih intervala koji su budili proljećnu atmosferu i mamili osmjeh na lice“, naveo je Koroman.

On kaže da ga raduje činjenica da je ovo bila prilika da se planinari druže sa više od dvadeset društava iz Republike Srpske i Srbije, što ovu akciju čini jednom od atraktivnijih u regionu.

Koroman je ponosan i na to što je društvo iz kojeg dolazi jedno od mlađih koje doživljava ekspanziju i što organizuje veliki broj akcija kako u Srpskoj tako na prostoru cijelog Balkana, u kojima stotinjak članova obilazi sve te planinarske ture.

Organizatori Šestog proljećnog planinarskog pohoda „Vrhovima Romanije“ su Planinarski savez Republike Srpske i sokolačko Planinarsko društvo „Glasinac“.

У недјељу “Шести прољећни поход на Романију” – Врховима Романије

У организацији Планинарског савеза Републике Српске и Планинарског друштва “Гласинац” Соколац, дана 17.04.2022. године (недеља), одржаће се планинарска манифестација под називом Врховима Романије “Шести прољећни поход на Романију” (Велики Лупоглав 1652 м.н.в. ).

ПРОГРАМ АКЦИЈЕ:

Субота, 16. април 2022. године

Дочек и смјештај планинара из других градова који намјеравају ноћити у Сокоцу.

Недеља, 17. април 2022. године

– 08:00 – 9,00 часова, окупљање учесника похода, локација Надроманија (1368м.н.в.),планинарски дом ”Црвене стијене”

– 9:00 – 9:15 часова, поздравне ријечи домаћина и отварање похода

– 9:15 – 16:00 часова, пјешачење до Великог Лупоглава, највишег врха Романије, стаза укупне дужине 15 километара

– 16:00-16,30 часова, повратак учесника, локација Надроманија (1368 м.н.в.),планинарски дом ”Црвене стијене”

– 16:30 заједнички ручак и дружење у планинарском дому на Романији

– 17,00 додјела захвалница и испраћај учесника

Општи услови за учешће:

Одлично здравље, физичка кондиција, планинарске ципеле (патике не долазе у обзир), одговарајућа планинарска ођећа у односу на метео прилике, резервна пресвлака, заштита од кише, штапови за ходање, ранац, храна, вода, планинарска књижица, прва помоћ, фото-апарат.

У случају потребе за смјештајем планинара из удаљенијих мјеста преноћиште се може обезбједити у Сокоцу.  Цијена преноћишта, приватни смјештај ( хостел) 15,00 КМ (контакт, Слободан Комленовић,065/663-521  www.sokolacturizam.net/pansionkomlenovic/) или смјештај резервисати у неком од угоститељских објеката у граду  http://www.sokolacturizam.net/hotel-zlatni-bor, http://www.sokolacturizam.net/konoba-kum, http://www.sokolacturizam.net/konobaognjiste и  http://www.sokolacturizam.net/pansionfrenc.

Рок за пријаву учесника је 15.04.2022. године на емаил: pdglasinac@gmail.com или фб страницу Планинарско друштво “Гласинац” Соколац.

Због организационих трошкова учесници похода  уплаћују по 5,00 КМ партиципације.

   Контакт особе за све информације:Мирослав Дивчић,065/890-589 и Вера Мијатовић,065/727-548.

Одзивом на излет, сваки појединац потврђује и одговара за здравствене и психофизичке услове за учествовање на походу, прихвата програм и на походу учествује поштујући планинарску етику и придржава се плана излета, одлука и упута Водича. Организатор задржава право измјене програма маршуте похода у случају непредвиђених околности на терену ( лоши метеоролошки услови и слично).

ДОБРО ДОШЛИ.

Видимо се на Романији. ВЕДРО.

                                                         

Хајдучка гора Романија

На територији Општине Соколац налази се планина, која је, могло би се рећи , једна од најљепших на просторима Босне и Херцеговине. Ријеч је о опјеванијој „Хајдучкој гори“ – Романији.

Романија је планинаска љепотица смјештена у источном дјелу Босне. Налази се југозападно од Сокоца, сјвероисточно од Пала и источно од Сарајева. Припада планинама динарског горја са највишим врхом од 1652 м.н.в – Велики Лупоглав. Називи других врхова Романије су: Равна стијена, Орлова стијена, Црвена стијена, Црна стијена, Ђева стијена (Ђевојачка стијена) и Велика стијена. Што се тиче самог имена Романија, у буквално преводу би значило „земља Римљана“, што према неким изворима говори да је име настало у раном средњем вијеку доласком Словена и Авара почетком 7. вијека на ове просторе, када је кренуло рушење римских градова и остатака Римског царства. Становништво из тих градова повукло се на Романију, а људи који су населили ово подручје, према народним предањима у то вријеме назвали су се Ромањи, ал их је касније временом локално становништво назвало Власима. Планину Романију називају још и „Хајдучком гором“, а на њеној јужној страни, изнад Пала налази се и Новакова пећина, у којој се према неким народним вјеровањима крио хајдук Старина Новак.

romanija35.jpg

У подножју Романије, недалеко од планинских стаза које воде до Новакове пећине, по историјским и географским предањима у средњем вијеку пролазио је тзв. Царски пут, који је водио од Сарајева, преко Паљанског поља, поред романијских стијена и даље преко Гласиначког поља према Дрини и даље према тадашњем Цариграду, данашњем Инстамбулу.

Оно што посебно краси Романију јесу и њене планинске, брзе, хладне ријеке и извори. На западном дијелу Романије извире ријека Миљацка, а по својој љепоти чувене су и ријеке Ракитница, Берешко врело, Биоштица и Каљина, које су посебно цијењене у риболовачком свјету, јер су богате ријечном пастрмоком.

DSC_0792.JPG

Препознатљива је и љепота планинских села у којима човјек не може да се нагледа нетакнуте природе. И поред лоше путне инфраструктуре, народ још увијек не напушта села. Сеоско становништво већином се бави сточарством, а надалеко је чувен, сада већ и брендирани Романијски скоруп кајмак, који свакако посјетиоци овог подручја треба да пробају. Овај крај познат је и по обиљу љековитог биља и шумских плодова и воћа –гљиве, купине, малине, боровнице и сл.. Када је добра сезона локално становништво може да оствари добру зараду прикупљањем и брањем.

borovnice1.jpg

VRGANJ.jpg

По својој љепоти на великим надморским висинама, бар када је ријеч о територији општине Соколац, посебно се истичу села Калаузовићи, Каљина, Жунови, Соколовићи, Кнежина, Озерковићи, Гире…цијело подручје Равне Романије. Наравно и друга села су лијепа, ал на мене су ова оставила посебан утисак. Обзиром да многа села имају богату историју, о сваком посебно могло би си писати, ал то ћемо оставити за неку другу прилику.

29433271_10215397397277143_8722018554477543424_n.jpg

Романијски крај интересантан је и за спелеологе. На подручју соколачке општине познате су Гирска пећина, Велика пећина код извора Биоштице, Пећина под липом – Подлипа и Мегара, а најпознатија и можда најпривлачнија је пећина на територији општине Пале – Орловача у насељеном мјесту Сумбуловац.

Како писати о Романији и Гласинцу, а не поменути трагове историје. У подножју Романије, на широком пространству Гласиначког поља, налазе се велики број стећака – средњовијековних надгроних споменика. Најпознатија археолошка налазишта на овом подручју су некропола са стећцима Црквина, гђе су током истраживања овог подручја пронађени остаци цркве из 15.вијека, као велики број средњевјековних споменика. На листи 30 средњовијековних некропола стећака које су проглашене Свјетском баштином УНЕСЦО нашла се некропола у Лубурић поље, удаљена 6 километара од Сокоца.

DSCF1034.JPG

Све ово написано, као и још много тога што није стало у ову причу доказује да Романијски крај има огроман туристички потеницјал. Поред планине Романије која је прави рај за љубитеље природе и планинарства, ту је богат културни и историјски садржај који свакако вриједи упознати. Обзиром да је Романија у близини олимпијске планине Јахорине, могло би се рећи да је и поред великог туристичког потенцијала на неки начин мало и занемарена.

DSC02995.JPG

На њеној промоцији, поред планинарских друштава која дјелују на подручја општине Пале, доста добро ради Планинарско друштво „Гласинац“ из Сокоца. Сокочани су минулог викенда организовали 4. Прољећни поход – Прошетајмо врховима Романије који је окупио близу 300 планинара из 25 друштава Србије, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске. Друштво је прије пар година кренуло и у реализацију изградње планинарског дома „Црвене стијене“. Досадашњи радови су чист ентузијазам чланова друштва, а средства за даљу изградњу још увијек се прикупљају. Финансијску подршку до сада су имали од општине Соколац, Града Источно Сарајево, ШГ „Романија“, ШГ „Височник“, те приватних предузећа „Огрев“, „Жарксон“ и „Чајевић Комерц“, као и од неколицине појединаца.

DSC05480.JPG

Надамо се да ће туристички потенцијал наше матичне планине Романије у наредном периоду препознати шире народне масе, те да ће планинасрки дом већ сљедеће године, као највећа нада развоја туризма на Романији да почне са радом.

„Када би ме питали због чега сам заволио планине, нашао бих безброј разлога. Можда планину волим због њене снаге и поноса. Поглед јој је увијек окренут према небу и непрестано чезне за висинама. Планинске очи нису стидљиве. Поглед није оборен. Она непрекидно тјера вјетрове и сњегове и увијек поново забљешти младошћу. Чудно се човјек осјећа када се попне на врх планине, а још љепше када с врха посматра свитање и раскошну игру сјенки. Стојећи на планинском врху човјеку се чини да је вјетар одувао људски кукавичлук. Врх планине улива повјерење као да из њега говори искуство вијекова, као да су се ту попели сви токови времена. Ту на врху човјек најрађе ћути. То ћутање је бескрајно и загонетно, као што је бескрајна и загонетна ћуд планине.“ Рекао је Вељко Влаховић у своме есеју „Планина“. 

Црква Светог пророка Илије у срцу Романије

Црква Светог пророка Илије – Романијска Лазарица грађена је у периоду од 1876. до 1882. године. Локалитет на коме је изграђена назива се Градац, по једној од праисторијских градина која се управо ту налазила. За изградњу храма, неимари су користили камен из тумула и стећке, а материјал је доношен и са локалитета Црквине код Бјелосављевића, гдје се налазила православна црква из 14. вијека.

Црква Светог пророка Илије у периоду између два свјетска рата била је иконописана, а иконопис је радио први академски сликар у БиХ Роман Петровић. Међутим, током ратних страхота 1941. црква је бомбардована, а тада је страдао и комплетни црквени инвентар. У годинама током Другог свјетског рата црква и парохијски дом Романијске Лазарице служили су усташама као централни стожер у Сокоцу, а у том периоду уништена је сва архива и љетопис цркве. Свештеници и вјерници напуштају парохију и склaњају се у Србију. .

Фотографија преузета са портала
Соколац – срце Романије

Након рата Романијску Лазарицу нису дочекала љепша времена, у периоду од 1946. до 1949. тадашња власт претворила је храм у житни магацин. Комунистички режим забранио је службу. Свештеник Вељко Мијатовић, стрељан је од стране партизана. Други свештеник Милош Јевђевић је напустио свештеничку службу, тако је парохија остала без сталног свештеника. Ситуација се тек побољшала 1967. године, доласком јереја Милосава Видаковића када је обновљена црква и парохијски дом. Од тада до данас њен изглед није се битно мијењао, током година направљен је нови парохијски дом.

Током рата у БиХ 1992. године митрополит Николај привремено је пренио сједиште Митополије Дабробосанске у Соколац, а тиме је црква Св. пророка Илије постала саборна. Одлуком митрополита црква Св. пророка Илије названа је Романијска Лазарица.

Дочек владике Владислава Митровића у Сокоцу, 14.10.1972. поводом годишњице цркве Светог пророка Илије – Фотографија из архиве Радио Раманије

Šahbegovići – Romanijsko selo oslikano muralima

Postoji jedno selo u kome su kuće i objekti za životinje ukrašeni muralima i ono je kao takvo jedinstveno u svome okruženju. To selo ne nalazi se u ruralnim predjelima Španije, Italije, Meksika, ili neke druge civilizacije čiji su preci oslikavali zidove i tako pričali priče o istoriji svojih naroda. Ovo selo je tu nadomak nas, podno Romanije u opštini Sokolac i zove se Šahbegovići. Kao takvo predstavlja jedan mikrolokalitet koji bi kao cjelina mogao postati prepoznatljiv kulturno-istorijski spomenik.

Svakog ljeta, posljednjih deset godina, ovo selo postaje destinacija turista, studenta iz Španije, čije vješte ruke već niz godina rade na oslikavanju murala u ovom romanijskom selu. Motivi prikazani muralima u Šahbegovićima su svakodnevni život čovjeka u Bosni, bogata priroda ovoga kraja, kao i djelovi kulturno-istorijskih spomenika i građevina.

Prema riječima mještanina Kemala Hasanovića, gosti iz Barselone dolaze u Bosnu turistički, direktno u selo Šahbegoviće, gdje ostaju po par sedmica i uživaju u čarima seoskog života. Tokom svog boravka pomažu im u poljoprivrednim poslovima i realizuju projekte u vidu socijalno-ekonomskog osnaživanja ljudi na selu.

– To su naši prijatelji iz Barcelone I Katalonije koji su, uz ovaj umjetnički posao, puno uradili za nas i na humanitarnom planu. Nema kuće kojoj do sada nisu nešto donirali, od novca za boravak, ulaganja u vodovodnu mrežu do traktora. Uz sve to uživaju pomažući našim ljudima u svakodnevnim poljoprivrednim poslovima, organizuju za naše ljude svoje koncerte i predstave, snimaju dokumentarce – kaže Hasanović.

Fotografija – fejsbuk arhiva Kemal Hasanović – Umjetnici iz Barselone sa jednim od mještana

Šahbegovići, kao i većina sela na platou planine Romanije imaju očaravajaću prirodu, tako da se u njemu ima šta da vidi i mimo ovih umjetničkih djela. Udaljeno je oko 26 kilometara od Sarajeva, a u njemu živi većinom povratničko stanovništvo, težačkim životom bosanskog seljaka.

Sudbina ovog planinskog sela je ista kao i većine drugih u Bosni i Hercegovini i iz godine u godinu broj stanovnika je u stalnom opadanju. Prema popisu stanovništva iz 2013. godine zabilježeno je svega 41 stanovnik ovog sela, a nekada je u njemu bilo preko 200 osoba.

Fotografijom promoviše prirodne ljepote romanijskog kraja

Novinarstvo i ljubav ka fotografiji ne mogu se ljepše spojiti nego uz ljubav ka prirodi, planinarenju i istraživanju okoline u kojoj živiš i radiš. Takvim putem krenula je i naša koleginica, novinarka Svjetlana Rajić iz Sokoca, veliki zaljubljenik u prirodu, fotografiju i planinarenje.

S obzirom da je cijelo djetinjstvo provodila na selu nije mogla izbjeći priliku da istražuje i proučava prirodu oko sebe, upoznaje sva ona skrivena mjesta na teritoriji opštine Sokolac, zalazi u guste šume Romanije i penje se po njenim strmim i okomitim stijenama.

U te svoje dugodovštine sa sobom je „ponijela“ i ljubav ka fotografiji i lijepoj riječi, a sve to često „bilježi“ na svom blogu, gdje piše upravo o turizmu, turističkim i atraktivnim lokacijama, planinarenju, šumama i uopšteno o prirodi Sarajevsko-romanijske regije.

– Novinarstvom se bavim od završetka studija 2011. godine i moj prvi posao bio je na radiju u Sokocu, kada sam shvatila da je novinarstvo malo više zahtijevnije nego što sam mislila. Imala sam sreću da radim sa novinarima iz Sokoca, koji su imali dugogodišnje iskustvo, profesionalcima, ljudima uvijek spremnim da pomognu mlađim kolegama. Pripadam prvoj generaciji novinara na Filozofskom fakultetu u Palama – kaže Svjetlana za Kateru.

Kaže da se ljubav ka prirodi i njenom daljem istraživanju javila tokom djetinjstva, jer je i sama dosta vremena provodila na selu.

– Prirodu istražujem cijeli život. Prije oko šest godina sam se pridružila Planinarskom društvu „Glasinac“, što mi je omogućilo da upoznam mjesta i prirodna blaga našeg kraja, koja su do tad za mene bila nepoznata. Od tada počinjem da se bavim i fotografijom, kroz koju želim da drugim približim ljepotu prirode i mjesta koja posjećujem – kaže Rajićeva.

Ona dodaje da je priroda uvijek drugačija i neponovljiva, te da na svakom koraku ona nudi mnogo sadržaja i za nju predstavlja veliku inspiraciju.

– Istraživanjem prirode, svakim danom shvataš koliko je ona blagodarna. Naša planinska princeza Romanija, za mene je omiljena lokacija. Mislim da je turistički pomalo zapostavljena, iako ima veliki potencijal. Romanijski plato ima bogatu prirodu, generalno, ali i nerazvijenu svijest kod ljudi da to i sačuvamo – kaže Rajićeva.

Rajićeva ističe da smo svakodnevno svjedoci uništavanja prirode, od odlaganja otpada do nelegalne sječe šume, te da maćehinski odnos prema prirodi ugrožava i izvorišta rijeka.

– Izvorišta rijeka su najveća dragocijenost u našim krajevima. Dešavalo se da se na samom izvorištu rijeke siječe šuma, a poznavaoci prirode znaju koliki je značaj šume za izvore. Na svu sreću u našem kraju postoji veliki broj udruženja koja se bave očuvanjem i zaštitom životne sredine, koja poprilično dobro obavljaju posao – kaže Rajićeva.

Ona kaže da se najljepše osjeća na svojoj „đedovini“,  u planinskom selu Kalauzovići kod Sokoca, i to ne samo zbog prelijepe prirode, već i zbog lijepih uspomena koje je vežu za taj kraj.

– Planinska sela su posebna, ljudi u njima su snalažljivi, sposobni i gostoprimljivi. Moja velika ljubav je i prikupljanje gljiva i drugih šumskih plodova, tako da mi je šetnja kroz šumu u jesenjem periodu najljepši dio godine. Naše šume su bogate raznim vrstama gljiva i voća, što je takođe veliko prirodno bogatstvo, a i dobra prilika dodatne zarade za lokalno stanovništvo – kaže Rajićeva.

Svjetlana je svoje dugodovštine, istraživanja prirodnih ljepota Romanije i okoline odlučila da opiše na svom blogu „Dama iz romana“, kako bi imala svoj „kutak na internetu“, kako kaže.

– Blog sam pokrenula sa idejom da na njemu arhiviram fotografije i priče koje pišem. Blog „Dama iz romana“ nije posvećen samo jednoj temi, pored reportaža tu su zastupljeni i drugi novinarski žanrovi. U posljednje vrijeme malo sam zanemarila svoju stranicu, a tekstove koje pišem objavljuje portal „Sokolac – srce Romanije“ i zvanična stranica PD „Glasinac“. Na promociji turizma i prirode sam krenula kao saradnik za medijsku promociju ovog društva – kaže Svjetlana.

Ona ističe da je mnogo lijepih mjesta i turističkih lokacija na području cijele regije, a  o kojima malo ljudi zna, te da se često dešava da nas ljudi iz drugih krajeva podsjete koliko imamo da ponudimo.

– Kroz svoja putovanja u prirodu, najčešće fotografijom želim da i drugima predstavim ljepotu koju imamo, kao i to da za malo novca možemo da uživamo u svojoj zemlji. Specifičnost posla mi je omogućila da proputujem kroz cijelu našu zemlju, a meni jedne od najljepših lokacija su i Zelengora, Nacionalni park Una i grad Trebinje – kaže Rajićeva.

Rajićeva kaže da je Bosna zemlja sa nesvakidašnjom ljepotom, te da većina ljudi koji žive u njoj nije ni svjesna potencijala koje ona posjeduje.

– Nažalost, rijetko joj dajemo šansu i putujemo u druge zemlje, upoznajemo se sa tuđim kulturama, istorijom i prirodnim bogatstvima, a veoma malo smo upoznali svoje. Mišljenja sam da se ne radi dovoljno na promociji turizma u našoj zemlji, turističke organizacije bi trebale ozbiljnije da pristupe tome. Kao pojedinac mogu da doprinesem, ali to je minorno u odnosu na ono što bi moglo da se uradi – kaže Svjetlana.

Ističe da je nesavjesno ponašanje prema prirodi globalni problem, te da bi strožije kazne u našem slučaju, gdje se otpad često odlaže u prirodu, dosta pomogle, kao i postavljanje video nadzora u blizini svih izletišta.

– Kroz razne akcije čišćenja trebalo bi uključiti što veći broj ljudi, naročito školaraca, od predškolskog do srednjoškolskog uzrasta. Djecu treba približiti prirodi, u tome ulogu igraju roditelji i obrazovni sistem – učitelji, nastavnici i profesori. Izleti, putovanja u prirodu, zatim akcije čišćenja, pošumljavanje i slične aktivnosti mogu da promijene svijest ukoliko se krene sa njima na vrijeme – zaključuje Rajićeva.

Biografija:

Svjetlana Rajić je rođena 1987. godine u Sarajevu. Osnovno i srednjoškolsko obrazovanje je stekla u Sokocu.

Studije novinarstva je završila na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu 2011. godine, a od 2012. do 2014. godine radila je u JP „Info centar“ Sokolac. Od juna 2014. godine zaposlena je kao samostalni stručni saradnik za odnose s javnošću u Opštini Sokolac.

Aktivan je član Planinarskog društva „Glasinac“, u kojem obavlja funkciju saradnika za medijsku promociju. Kroz humanitarni volonterski rad pomaže ugroženim kategorijama stanovništva. Dobitnik je opštinskog priznanja za učinjeno dobro djelo, ispoljenu solidarnost i drugo djelo koje ima značaj za opštinu Sokolac.

Izvor: Kareta
Autor:Miljan Rašević

Romaniju boje foto-aparatom

Plato Romanije, “Sibirsku stepu”, ispresecanu magistralnim putevima, istočno ka Drini, zapadno ka Miljacki i sjeverno ka Han Pijesku, posećuju mnogi putnici namernici, planinari, ekolozi, slikari, a najredovniji su Momir Tomić, ratni vojni invalid, i Svjetlana Rajić, samostalni stručni saradnik za odnose sa javnošću u kabinetu načelnika Sokoca.

Fotografija Svjetlana Rajić

– Za mene je Romanija “planinska princeza” i svaki trenutak slobodnog vremena provodim u šetnji njenim proplancima, šumama, kanjonima, pa na svom blogu “Dama iz romana” promovišem lepote Romanije – kaže Svjetlana Rajić, rođena 1987. u Sarajevu, koja je srednju školu završila u Sokocu, a Filozofski fakultet u Palama.

Svjetlana je član Planinarskog društva “Glasinac”, dobar poznavalac pečuraka i revnostan sakupljač šumskih plodova.

Slika

– Srećemo se, tu i tamo, Svjetlana i ja, ja sam najčešće na motociklu, dok ona pešači. Glavni rekvizit nam je foto-aparat. Zajedničko nam je i traganje za sunčevim zrakom, senkom, uživanje u prirodnim lepotama, ovde još neotkrivenim, tajanstvenim, koje oplemenjuju dušu, mame, na “dlanu” nude užitak. Nažalost, malo je onih, koji poput mene i Svjetlane zalaze u “srce” Romanije – kaže Tomić, aktivista u sokolačkom KUD-u, a poznat i omiljen među bajkerima.

Fotografija Momir Tomić

Rijeka se upoznaje plivanjem, a planina hodanjem. Svjetlana i Momir manje idu utabanim stazama, a više tamo gde puta nema i foto-aparatom ostavljaju trag. Kolorite godišnjih doba “love” foto-objektivom i nemilice nude zaljubljenicima u prirodu, pa i uz pomoć “Novosti”.

Fotografija Momir Tomić

Tekst preuzet iz Večernjih novosti

Бук на ријеци Каљини – Мали рај подно Романије

У подножју планине Романије, недалеко од села Каљина на подручју општине Соколац, налази се права туристичка атракција.

Ријека Каљина која протиче кроз истоимено село једно је од најљепших природних богатстава на подручју Романијског краја. Као и све планинске ријеке због наглих промјена рељефа и Каљина је позната је по брзини и слаповима. У једном дијелу свога тока ова ријека се формира у водопаде у народу познате по имену Бук.

2

Призор који пружа ова природна творевина ријетко кога оставља равнодушним. Снага и брзина планинске ријеке створила је право мало чудо, посебно интересантно за авантуристе и фотографе. Оно што додатно краси ову идилу је борова шума која прати цијели ток ријеке, као и стијене у непосредној близини водопада.

SONY DSC

Како је Соколац град без ријеке, мјештани овдје одлазе да би побјегли од љетње жеге. На ријеци Каљини многи од њих су учили и прве пливачке покрете. Ријека је богата и поточном пастрмком па свакодневно привлачи и љубитеље риболова. Прави рај на земљи који не заобилазе ни страни туристи.

Каљина је посебно лијепа у прољеће, када набуја послије дуге зиме која је карактериистична за ова крај. Постаје бржа, а њени слапови виши.  У зимском периоду због ниских температура често буде залеђена и тада добија један нови – бајковит изглед. Каљина извире у засеоку Врховине у подножју планине Озрен, а улива се у Биоштицу – још једну планинску љепотицу о којој ћемо такође писати.

SONY DSC

Дневник једне волонтерке

 

Понедјељак, 13.04.2020.

У нормалним околностима ово би био први дан мог прољетног распуста и вјероватно бих ништа. Међутим, ово нису нормалне околности.

9:30

Док се моји пријатељи из волонтерског центра општине Соколац вјероватно спремају за састанак у 10:00 (састанак се одржава сваки радни дан, тимови прегледају позиве који су пристигли, распоређују се и одлазе на терен), ја се спремам за онлајн наставу.

11:00

Састанак завршен, часови завршени. Волонтери иду на терен, ја чекам под пуном опремом (рукавица и маска и тона ентузијазма и енергије). Не знам ко долази по мене од њих, не знам ни гдје идемо, али то није ни битно – битно је да помажемо.

11:05

Сека и Маца долазе испред моје резиденције, наш данашњи задатак су двије локације: село Боровац и Кула. Једно према Каљини, једно према Стјеницама. Грлим их погледом (без физичког контакта, сналазимо се), сједам и крећемо. У путу размишљам како је у свему овоме лијепо што имам прилику да упознам сва села у нашој општини. Ово су они моменти кад кажеш себи да треба обилазити и природу и старе људе кад све ово са короном прође, јер лијепо је.

viber_slika_2020-04-01_12-20-48

11:20

У Каљини скрећемо према Барама, Сека познаје крај и наводи Мацу као маљутку, ја пјевам, фотографишем из аута. Сапутници колачају очима. Лијепо нам је.

11:30

Возимо се још мало, колико је сеоски пут лош, толико је поглед предиван. Приближавамо се Боровцу, настављам са фотографисањем, престајем да пјевам вожена мишљу да је људима довољна корона и да је превише садистички почастити их и мојим вокалним способостима.

viber_slika_2020-04-13_18-35-38

11:45

Стигли смо код баке Зекире, носимо лијекове и пакет помоћи и хране коју је обезбједила општина заједно са спонзорима. Зекира се радује, ми још више – јер то је и разлог што смо се прихватили волонтирања. Кад смо дошли, ред је да попијемо кафу, Зекира се разлетила као дјевојчица, а не особа која је увелико ушла у осму деценију живота. У глави ми одзвања пјесма „на овим просторима људи имају душу као аеродром“ (само у глави, не пјевам) и заиста имају. Људујемо мало са Зекиром, кажемо да ћемо остати у контакту и обећавамо да ћемо максуз доћи кад све ово прође.

11:50

Идемо према Кули, настављам да фотографишем (касније ћу видјети да нисам баш овладала опицом фокус, али небесима хвала ту је Сека). Постављам сто питања у минути, мало због професионалне деформације, мало (више) јер сам радознала и досадна.

14:30

Вратили смо се са путешествија.

Зашто ово пишем? Зато што сам поносна што живим у Сокоцу, зато што ми се свиђа концепт и начин на који функционише волонтерски центар наше општине. Зато што у свом овом хаосу са короном се изродила једна лијепа прича, прича која је мој локал патриотизам лансирала у небеса. И опет ће се наћи људи који ће исмијавати, коментарисати, прозивати, али џаба – волим Соколац.

viber_slika_2020-04-08_13-58-53