На изложби фотографија “Соколац прије  45 година”

Аутор текста: Велемир Елез

Сокочане је ових дана силно обрадовала изложба  фотографија Марина Цвијетића, насталих у периоду од 1972. го 1977.  године.  Цвијетић се као  гимназијалац, што је у том времену било веома ријетко, озбиљно, скоро професионално,  бавио фотографијом. Био је  испуњен посебном страшћу, без  које није ни могуће истрајати. И, заиста,  то је, гледајући на оно што се може видјети на изложби, била  истинска страст, а  не хоби. Прве фотографије, могло би се  рећи, трасирале су му пут према животном позиву  – раду на  радију и телевизији.

DSC05155

Седамдесетих година прошлог вијека,  легендарни  фотоапарат – руска “Смена 8М”, нашла се  у рукама  човјека  који је имао истанчан осјећај за  оно што га окружује, способност да муњевито реагује у правом тренутку,  фото-објективом  овјековјечи призор  који се не може поновити. Пуних пет година  интензивно, скоро скакодневно,  Марин је  својом “Сменом” биљежио  свакодневицу  свог родног града. Снмио је  150  црно-бијелих филмова,  урадио на стотине  фотографија за  своје  сроднике, другаре и пријатеље. Али, као да је знао да  ће доћи дан  када ће  се оно што је снимио наћи на изложби  која  ће изузетно  топло бити примљена од његових Романијаца,  чувао  је и сачувао  филмове.

izlozba 2

Животни путеви су га  у свијет  повели, далеко од  завичаја. Радио је у  Сарајеву,  тадашњој републичкој телевизији, био у екипи која је градила темеље  Телевизије  Републике Српске, а потом, као и многи, пошао са породицом  тамо далеко,  преко океана. Скрасио се у Торонту, али су му обавезни дио пртљага били стари црно-бијели филмови, у којима су живјеле успомене на  гимназијске дане, на  његов Соколац.

У туђини се  прихватио тешког  посла рестаурације  филмова. За неке, због оштећења, није било спаса.  Ипак, било је  много тога драгоцјеног  што се могло оживјети уз помоћ  специјалних текућина  и савремене  технике. Искористио је своје знање, наоружао се стрпљењем;  сваки појединачни снимак обрадио; седам година “потрошио” да би из  црно-бијелих  филмова “исциједио” оно што је било могуће. Доживио је тренутке  да посјетиоци изложбе,  па и лаици за фотографију, примијете  видну разлику између “сирових”, оригиналних снимака, и оних насталих након  рестаурације, што га  је  посебно обрадовало.

DSC05145.JPG

Када крочите у изложбени  простор, а свједок сте  времена  у  којем су снимљене  фотографије, душа затрепери, кроз крвоток крену  необјашњиве  емоције, вратите се у младост, веселе и разигране  дане. Имате  осјећај да су око вас познати, драги   људи, ваши другари, пријатељи;  “корачате” простором који се  данас  само може “срести” на Цвијетићевим фотографијама.

Марин је  своју “Смену” најчешће користио када је био у друштву својих школских другова, припадника дванаесте  генерације  соколачке Гимназије, школе, како се често говорило,за сва  времена.Биљежио је тренутке доколице, забаве, ђачких екскурзија, шетње  зеленилом малог града, али и оног што се у школи дешавало, у  сусрету са професорима. На фотографијама  су времешне грађевине,  породичне куће  поред  главне  улице,  којих  одавно нема,  људи  обучени у стару  романијску ношњу, радости  27. јула, дана  када  је Брезјак био стјециште  више  десетина  хиљада  грађана, који су у  тај  шумовити простор долазили да обиљеже Дан устанка народа и народности БиХ. И хотел “Романија”, атрактивно  задње изграђено 1978. године,  налази се  на  неколико фотографија, које често изазову реакцију посјетилаца. Спонтано, с пуно жучи, Сокочани реагују,  јер некадашњи “заштитни знак” града  више не постоји.

лозба соко.jpg

И ова зложба је  показала, да  фотографије  казују оно што се  не може испричати и написати, да су плод оног што је скривала  душа аутора, да су биле и остале дневник  времена,  па и сваког  живота, да ће преживјети и ову страшну, бездушну  еру компјутеризације, када сваки човјек у џепу носи  справу за снимање, а и не помишља да уради  фотографију и смјести је у албум. Није случајно  из умне главе изашло: “Не вјерујем ријечима, вјерујем сликама”.

излозба .jpg

А колико  човјеку значе фотографије, најбоље  говори туга  програника у минулом рату, који ни данас, након  скоро двије и по деценије од завршетка  ратног страдања,  не могу да  преболе  фотографије које  остадоше у њиховом завичају. Куће су заборавили, а још  увијек засузе  када  се  сјете породичних  фотографија.

В.Елез

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Jedno mišljenje na „НЕ ВЈЕРУЈЕМ РИЈЕЧИМА, ВЈЕРУЈЕМ СЛИКАМА

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s