„Molim roditelje da se osamostale i kupe mi stan“ – Istraživajući  po društvenim mrežama naišla sam na ovu objavu jednog korisnika Twitera, koja na sarkastičan i duhovit način objašnjava jedan od vodećih problema mladih ljudi u našoj zemlji. Pozvah se da pišem o ovoj temi, jer sam se i sama pronašla u istoj.

180423174055418
Ilustracija(Foto: Regions Bank)

 

Ne znam kako je bilo prije, u vrijeme  drugog državnog uređenja i sistema vrijednosti, al mogu slobodno da kažem da u današnjem društvu mladi ljudi nemaju skoro nikakvu ulogu. Neko je izgleda svojski se potrudio da omladinu dovede do stanja empatije, onesposobio nas da razmišljamo svojom glavom, da težimo ka boljem životu, samostalno odlučujemo,  pa čak i da maštamo. To je kolektivno stanje duha, iz toga razloga mislim da se sistematski radilo na istom. Za većinu je sasvim normalno da živi sa roditeljima sve do trenutka dok ne osnuje svoju porodicu, a obzirom da je poremećen sistem vrijednosti sve je manje onih koji se upuštaju i u bračne vode. Svi bi mi slobodu, al da nam neko drugi plaća račune. Nego, nije nam ni lako uzimajući u obzir kolika je nezaposlenost među mladima. U bivšoj državi, dobiješ posao u skladu sa svojim stepenom obrazovanja, a danas samo po babu i po stričevima. Fakultetski obrazovan čovjek ne može da nađe posao, pa onda ide na prekvalifikaciju srednje škole, da bi bar sebi otvorio put u inostranstvo. Roditelji takođe nisu u zavidnoj situaciji, preguraše rat i neimaštinu,  poturiše leđa koliko su mogli da odškoluju djecu, zadužiše se do guše mislivši da je to viza za budućnost, a ono na kraju djeca napuniše četrdeset godina u djevojačkoj ili momačkoj sobi naviknuti da neko drugi donosi odluke za njih. Kada na sve ovo dodate grižu savjesti i stalni osjećaj bespomoćnosti da nešto promjenite po ovom pitanju, onda ova priča poprima još jači karakter. Pravo da vam kažem stanje se mnogo  ne promjeni ni kada nađete posao, jer onda se žalite na malu platu ili nadjete neki drugi izgovor tipa ne mogu ja sam… jednostavno tako smo navikli i tako nam je lakše.

Opet ću pomenuti roman „Oblomov“ ruskog pisca Ivana Gončareva, koji je kroz karakter glavnog lika Iljie, talentovanog mladog čovjeka, punog potencijala i neiskorištene energije koju, zakočen nerealnim strahovima od života i manjkom volje pred postojećim okolnostima, svjesno pušta da polako istekne. Ustvari Oblomov je simbol mladih generacija koje ne znaju šta žele od života, koji su zbog raznih životnih okolnosti postali pasivni i statični, e to je upravo ono što se nama dešava.

Volite, obrazovujte se, pišite, čitajte, družite se…dok smo takvi ima perspektive, a moćnicima ćemo prepustiti da se osamostale i kupuju djeci stan, mislim da naši roditelji ipak zaslužuju i više i bolje.

Jedno mišljenje na „„Molim roditelje da se osamostale i kupe mi stan“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s