НЕ ВЈЕРУЈЕМ РИЈЕЧИМА, ВЈЕРУЈЕМ СЛИКАМА

На изложби фотографија “Соколац прије  45 година”

Аутор текста: Велемир Елез

Сокочане је ових дана силно обрадовала изложба  фотографија Марина Цвијетића, насталих у периоду од 1972. го 1977.  године.  Цвијетић се као  гимназијалац, што је у том времену било веома ријетко, озбиљно, скоро професионално,  бавио фотографијом. Био је  испуњен посебном страшћу, без  које није ни могуће истрајати. И, заиста,  то је, гледајући на оно што се може видјети на изложби, била  истинска страст, а  не хоби. Прве фотографије, могло би се  рећи, трасирале су му пут према животном позиву  – раду на  радију и телевизији.

DSC05155

Седамдесетих година прошлог вијека,  легендарни  фотоапарат – руска “Смена 8М”, нашла се  у рукама  човјека  који је имао истанчан осјећај за  оно што га окружује, способност да муњевито реагује у правом тренутку,  фото-објективом  овјековјечи призор  који се не може поновити. Пуних пет година  интензивно, скоро скакодневно,  Марин је  својом “Сменом” биљежио  свакодневицу  свог родног града. Снмио је  150  црно-бијелих филмова,  урадио на стотине  фотографија за  своје  сроднике, другаре и пријатеље. Али, као да је знао да  ће доћи дан  када ће  се оно што је снимио наћи на изложби  која  ће изузетно  топло бити примљена од његових Романијаца,  чувао  је и сачувао  филмове.

izlozba 2

Животни путеви су га  у свијет  повели, далеко од  завичаја. Радио је у  Сарајеву,  тадашњој републичкој телевизији, био у екипи која је градила темеље  Телевизије  Републике Српске, а потом, као и многи, пошао са породицом  тамо далеко,  преко океана. Скрасио се у Торонту, али су му обавезни дио пртљага били стари црно-бијели филмови, у којима су живјеле успомене на  гимназијске дане, на  његов Соколац.

У туђини се  прихватио тешког  посла рестаурације  филмова. За неке, због оштећења, није било спаса.  Ипак, било је  много тога драгоцјеног  што се могло оживјети уз помоћ  специјалних текућина  и савремене  технике. Искористио је своје знање, наоружао се стрпљењем;  сваки појединачни снимак обрадио; седам година “потрошио” да би из  црно-бијелих  филмова “исциједио” оно што је било могуће. Доживио је тренутке  да посјетиоци изложбе,  па и лаици за фотографију, примијете  видну разлику између “сирових”, оригиналних снимака, и оних насталих након  рестаурације, што га  је  посебно обрадовало.

DSC05145.JPG

Када крочите у изложбени  простор, а свједок сте  времена  у  којем су снимљене  фотографије, душа затрепери, кроз крвоток крену  необјашњиве  емоције, вратите се у младост, веселе и разигране  дане. Имате  осјећај да су око вас познати, драги   људи, ваши другари, пријатељи;  “корачате” простором који се  данас  само може “срести” на Цвијетићевим фотографијама.

Марин је  своју “Смену” најчешће користио када је био у друштву својих школских другова, припадника дванаесте  генерације  соколачке Гимназије, школе, како се често говорило,за сва  времена.Биљежио је тренутке доколице, забаве, ђачких екскурзија, шетње  зеленилом малог града, али и оног што се у школи дешавало, у  сусрету са професорима. На фотографијама  су времешне грађевине,  породичне куће  поред  главне  улице,  којих  одавно нема,  људи  обучени у стару  романијску ношњу, радости  27. јула, дана  када  је Брезјак био стјециште  више  десетина  хиљада  грађана, који су у  тај  шумовити простор долазили да обиљеже Дан устанка народа и народности БиХ. И хотел “Романија”, атрактивно  задње изграђено 1978. године,  налази се  на  неколико фотографија, које често изазову реакцију посјетилаца. Спонтано, с пуно жучи, Сокочани реагују,  јер некадашњи “заштитни знак” града  више не постоји.

лозба соко.jpg

И ова зложба је  показала, да  фотографије  казују оно што се  не може испричати и написати, да су плод оног што је скривала  душа аутора, да су биле и остале дневник  времена,  па и сваког  живота, да ће преживјети и ову страшну, бездушну  еру компјутеризације, када сваки човјек у џепу носи  справу за снимање, а и не помишља да уради  фотографију и смјести је у албум. Није случајно  из умне главе изашло: “Не вјерујем ријечима, вјерујем сликама”.

излозба .jpg

А колико  човјеку значе фотографије, најбоље  говори туга  програника у минулом рату, који ни данас, након  скоро двије и по деценије од завршетка  ратног страдања,  не могу да  преболе  фотографије које  остадоше у њиховом завичају. Куће су заборавили, а још  увијек засузе  када  се  сјете породичних  фотографија.

В.Елез

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

„BLUE LIKE BLUE“ – УНИКАТИ СА РАЗБОЈА У ДУНАВСКОЈ УЛИЦИ

У једном од чувених новосaдских пасажа у Дунавској улици налази се несвакидашња радња чији излог привлачи пажњу оних које воле необично и оргинално . Уникатне креације, које не могу остати непримјећене, рађене су техником једног од најстаријих заната, који, иако један од вјерних чувара традиције, како наше тако и традиције других земаља у свијету, одлази у заборав на нашим просторима. Ријеч је о ручном ткању. На полицама радње разноликост боја и гардеробе – хаљине, шалови, торбе, капути, капе , пончои… Све, само не обичне ствари. У малом кутку радионице жена ведрог лица за разбојем, вјештим рукама провлачи нити, ствара рукотворине намјењене онима који цјене уникате, несвакидашњу моду. Та ведра и насмијана жена је наша Сокочанка – Биљана Фргања – Ћалета.

Кроз разговор са Биљаном сазнајем да је из Сокоца отишла деведесетих година минулог вијека, да је у великом граду почела да се бави овим занимањем. Вјештину ткања научила је у Новом Саду, а први разбој направио јој је познати мајстор Јоца Бaрат. У почетку, своје рукотворине радила је у новосадском „Атељеу 61“ на Петроварадину, а данас је власница радње „BLUE LIKE BLUE“ у Дунавској улици. Када се учила вјештини ручног ткања, ни сама није мислила да ће то постати њено примарно занимање. Каже да је то посао који првенствено волиш, да за њега мораш да имаш таленат. Наравно, потребно је много рада и стрпљења да би настала једна рукотворина.

Према њеним ријечима, ткање је узбудљив процес, од бирања материјала, боја , провлачења чунка кроз основу па све до крајњег производа који је увијек другачији и непоновљив. Ткање је дио ње, не само посао, јер у свакој креацији осјети се њена енергија. Често ни сама не зна како ће да изгледа њен рад, док га не скине са разбоја.

Обзиром да је ово вјештина која нас везује за прошла времена, традицију и коријене, која је мање позната млађим генерацијама, Биљана својим радом исакаче из урбане свакодневнице, отимајући од заборава прастари занат. За њене креације постоји интересовање највише оних који воле уникатно и другачије. Путем интернета своје производе пласира на инострано тржиште, а понекад израђује ствари и по поруџби. Каже да ово занимање има перспективу у модерном добу, да није баш толико непознато млађим нараштајима. Уствари младима треба пробудити интересовање, пружити им могућност да упознају љепоту ручног рада, а не само готовог производа.

Када посјети свој родни крај, Биљана највише воли да проведе у природи. Приликом задњег боравка у Сокоцу, са члановима ПД „Гласинац“ обишла је обронке Романије. Каже да је природа на планини несвакидашња и сваки пут другачија, баш као и њен рад, те да она инспирацију проналази управо у природи.

На фејсбук странициhttps://www.facebook.com/bluelikeblue/ можете да пронађете дио онога што је настало вјештим рукама моје саговорнице. Даћу себи слободу да кажем на основу свега што сам видјела, да је Биљана вјештину ткања издигла на ниво умјетности.

Калаузовићи, планинско село са богатом историјом

Седам километара од највећег врха планине Озрен и шеснаест километара ваздушне линије од Сокоца, на тромеђи општина Пале, Стари Град Сарајево и Соколац смјештено је село Калаузовићи. Просјечна надморска висина овог насељеног мјеста је од 1000 до 1200 м.н.в. и као већина планинских села богато је црногоричном шумом, изворским водама, пашњацима и ливадама. Према сазнањима људи који овдје данас живе, село се некада звало Ново Мјесто, а данашње име добило је по бегу Калаузу који је владао овдје у вријеме Османског царства. Из правца Сокоца до села се долази путем који иде преко насеља Подроманија, Кусаче, Бијела Вода, Каљина и даље узводно долином ријеке Каљине до самог села. Извор ријеке Каљине, која је највећа притока Биоштице,  налази се на подручју овог села.

Kalauzovici selo

Специфичан географски положај селу доноси богату историју. Према аустроугарским пописима у то вријеме насеље Калузовићи припадало је округу Сарајево – општина Ракова Нога , послије Другог свјетског рата били су у мјесном народном одбору Средње, док су по попису из 1953. године у општини Иванчићи, срез Сарајево. Као насељено мјесто општине Соколац којој данас припадају, воде се од 1962. године. О прошлости у овом селу говоре лежишта бивших  стећака о којима је писао историчар Шефик Бешлагић. Према његовим списима у самом селу у близини некадашње Основне школе у засеоку Врховине постојала је некропола са око 80 стећака. Нажалост, стећци су уништени приликом градње школе 1947. године, тачније уграђивани су у школску зграду која је данас у рушевитом стању.

selo razglednica

Зарад експолоатације шуме, у вријеме Аустрогарске кроз ово село изграђена је шумска жељезничка пруга која је пролазила од засеока Врховине, преко шуме Крушчице, засеока Пањеви, па преко Радаковине до села Костреша на подручју општине Пале. У то вријеме пруга је селу доносила велике предности у односу на друга насељена мјеста, па према неким изворима док је пруга радила у Калаузвићима је био уграђен телефон, а постојало је и постројење четинасрког уља. Постројење је демолирано заједно са жељезничком пругом од које данас постоји врло мало трагова.

puut
Пут куда је пролазила ускотрачна пруга

Према историјским списима у селу Калаузовићи, од када се за њега зна живи православно становништво, које се бави сточарством и пољопривредом. Од 2009. године општинска управа Сокоца, Калузовиће сврстава у мјесну заједницу Баре. Статистика која се односи на број становника, као и у већини других села, није позитивна. На првом попису становништва из 1879. године било је 220 становника, на попису из 1885. у Калаузовићима је живило 282 становника, 1895. – 323, 1910. регистровано 374 становника, 1948. године – село броји 286 становника, 1953. – 348, 1961. године – 336 станвника, по попису из 1971. – 306, 1981. године –  227 становника, док је по попису становништва из 1991. године живило 147 становника у 49 домаћинстава. Данас, овај број је знатно мањи и у Калаузовићима тренутно живи нешто мало више од сто становника.

baba dusanka

У посљедњем одбрамбено – отаџбинском рату ово село изгубило је 33 српска борца, а у рату је страдало и пет цивилних жртава. У селу је 2015. године на иницијативу локалног становништва подигнут споменик палим борцима.

DSC02722.JPG
Споменик палим борцима у посљедњем одбармбено-отаџбинском рату

Од када се званично појављује насеље Калаузовићи у своме саставном дјелу има засеоке, Барјак,  Баре, Буковрат, Бркића Луке, Градац, Гребина, Хомар, Калузовићи, Костреша, Мишија стијен, Пањеви, Подстијене, Радаковина, Рупе, Слана Бара, Згоне, Увори и Врховине.

Аутохтоне продице на овом подручју су Рајић, Грујић, Мухаремовић, Мићић, Милинковић, Чворо, Делипара, Дрињак, Парлић, Плакаловић, Топаловић и Шумадинац.

grujici bare
Брдо гдје живе Грујићи

Подручје села Калузовићи познато је као гљиварски крај, а богато је и шумским воћем и разним врстама дивљачи. Прави рај за љубитеље природе и сеоског туризма. Од свога постојања до данашњих дана са овога подручја експлоатише се шума. Можда, мало и неправедно сјеча је обилна и из дана у дан све су мање препознатљиви предјели који су били прекривени црногоричном шумом. Највећи проблем људи који живе у овоме крају, јесте дио макадамског пута уз кањон ријеке Каљине, главна комуникација са општином Соколац, а који је у све лошијем стању. Обзиром да је број становника у опадању, и да у селу већином живи становништво старијег животног доба, углавном препуштеног самом себи, овај крај полако замире.  Не тако давно, из овога села, сваки радни дан ишао је аутобус пун ђака, пут Сокоца. Данас, на велику жалост не постоји аутобуска линија, а ни дјеца која би путовала. То је поражавајућа статистика, која прати сва села у Републици Српској.

ledenice.jpg
Пут који води од Сокоца до Калаузовића у зимском периоду

И за крај ријечи старца, мјештана Калаузовића : „фабрика не може хљеб да производи, јер хљеб се на њиви рађа. Сви ће се једног дана вратити на своја имања, ал питање је шта ће их ту дочекати, јер ми стари не можемо да радимо, а ови млади радије ће беспослени ходати по граду, него одржавати богатство које имају на ђедовини. Џаба им десет факулутета и град, када се за храну највише даје, и онда када замре село завладаће глад, а ми смо близу тога.“  Ријечи старца, за будућа покољења! Надајмо се да се ријечи неће обистинити, и да ће села на нашим подручјима преживјети охолу политику савременог доба.

vaso ovce1.jpg

Нажалост, од више стотина становника, школе која је вревила од ђака, сложног рада и живота у Клаузовићима је остало само сјећање на љепша времена. Богата природа није задржала становништво. Горући проблем и даље је пут, који би према ријечима мјештана препородио село. Остаћемо у нади да ће се у будћем времену нешто набоље промјенити или да ће бар као некада из села Калаузовићи,опрт ићи аутобус пун дјеце, ђака.

 

Романија – планинска принцеза источне Босне

„Када би ме питали због чега сам заволио планине, нашао бих безброј разлога. Можда планину волим због њене снаге и поноса. Поглед јој је увијек окренут према небу и непрестано чезне за висинама. Планинске очи нису стидљиве. Поглед није оборен. Она непрекидно тјера вјетрове и сњегове и увијек поново забљешти младошћу. Чудно се човјек осјећа када се попне на врх планине, а још љепше када с врха посматра свитање и раскошну игру сјенки. Стојећи на планинском врху човјеку се чини да је вјетар одувао људски кукавичлук. Врх планине улива повјерење као да из њега говори искуство вијекова, као да су се ту попели сви токови времена. Ту на врху човјек најрађе ћути. То ћутање је бескрајно и загонетно, као што је бескрајна и загонетна ћуд планине.“ Рекао је Вељко Влаховић у своме есеју „Планина“.

Овако би сваки љубитељ планине и планинарства описао свој доживљај када се попење на планинске висове.

romanija25.jpg

Општина Соколац на својој територији има једну такву планинску принцезу, која је, могло би се рећи , једна од најљепших на просторима Босне и Херцеговине. Ријеч је о опјеванијој „Хајдучкој гори“ – Романији.

Романија је планинаска љепотица смјештена у источном дјелу Босне. Налази се југозападно од Сокоца, сјвероисточно од Пала и источно од Сарајева. Припада планинама динарског горја са највишим врхом од 1652 м.н.в – Велики Лупоглав. Називи других врхова Романије су: Равна стијена, Орлова стијена, Црвена стијена, Црна стијена, Ђева стијена (Ђевојачка стијена) и Велика стијена. Што се тиче самог имена Романија, у буквално преводу би значило „земља Римљана“, што према неким изворима говори да је име настало у раном средњем вијеку доласком Словена и Авара почетком 7. вијека на ове просторе, када је кренуло рушење римских градова и остатака Римског царства. Становништво из тих градова повукло се на Романију, а људи који су населили ово подручје, према народним предањима у то вријеме назвали су се Ромањи, ал их је касније временом локално становништво назвало Власима. Планину Романију називају још и „Хајдучком гором“, а на њеној јужној страни, изнад Пала налази се и Новакова пећина, у којој се према неким народним вјеровањима крио хајдук Старина Новак.

romanija35.jpg

У подножју Романије, недалеко од планинских стаза које воде до Новакове пећине, по историјским и географским предањима у средњем вијеку пролазио је тзв. Царски пут, који је водио од Сарајева, преко Паљанског поља, поред романијских стијена и даље преко Гласиначког поља према Дрини и даље према тадашњем Цариграду, данашњем Инстамбулу.

Оно што посебно краси Романију јесу и њене планинске, брзе, хладне ријеке и извори. На западном дијелу Романије извире ријека Миљацка, а  по својој љепоти чувене су и ријеке Ракитница, Берешко врело, Биоштица и Каљина, које су посебно цијењене у риболовачком свјету, јер су богате ријечном пастрмоком.DSC_0792.JPG

Препознатљива је и љепота планинских села у којима човјек не може да се нагледа нетакнуте природе. И поред лоше путне инфраструктуре, народ још увијек не напушта села. Сеоско становништво већином се бави сточарством, а надалеко је чувен, сада већ и брендирани Романијски скоруп кајмак, који свакако посјетиоци овог подручја треба да пробају. Овај крај познат је и по обиљу љековитог биља и шумских плодова и воћа –гљиве, купине, малине, боровнице и сл.. Када је добра сезона локално становништво може да оствари добру зараду прикупљањем и брањем.

borovnice1.jpg

VRGANJ.jpg

По својој љепоти на великим надморским висинама, бар када је ријеч о територији општине Соколац, посебно се истичу села Калаузовићи, Каљина, Жунови, Соколовићи, Кнежина, Озерковићи, Гире…цијело подручје Равне Романије. Наравно и друга села су лијепа, ал на мене су ова оставила посебан утисак. Обзиром да многа села имају богату историју, о сваком посебно могло би си писати, ал то ћемо оставити за неку другу прилику.

29433271_10215397397277143_8722018554477543424_n.jpg

Романијски крај интересантан је и за спелеологе. На подручју соколачке општине познате су Гирска пећина, Велика пећина код извора Биоштице, Пећина под липом – Подлипа и Мегара, а најпознатија и можда најпривлачнија је пећина на територији општине Пале – Орловача у насељеном мјесту Сумбуловац.

Како писати о Романији и Гласинцу, а не поменути трагове историје. У подножју Романије, на широком пространству Гласиначког поља, налазе се велики број стећака – средњовијековних надгроних споменика. Најпознатија археолошка налазишта на овом подручју су некропола са  стећцима Црквина, гђе су током истраживања овог подручја пронађени остаци цркве из 15.вијека, као велики број средњевјековних споменика. На листи 30 средњовијековних некропола стећака које су проглашене Свјетском баштином УНЕСЦО нашла се некропола у Лубурић поље, удаљена 6 километара од Сокоца.

DSCF1034.JPG

Све ово написано, као и још много тога што није стало у ову причу доказује да Романијски крај има огроман туристички потеницјал. Поред планине Романије која је прави рај за љубитеље природе и планинарства, ту је богат културни и историјски садржај који свакако вриједи упознати. Обзиром да је Романија у близини олимпијске планине Јахорине, могло би се рећи да је и поред великог туристичког потенцијала на неки начин мало и занемарена.

DSC02995.JPG

На њеној промоцији, поред планинарских друштава која дјелују на подручја општине Пале, доста добро ради Планинарско друштво „Гласинац“ из Сокоца. Сокочани су минулог викенда организовали  4. Прољећни поход – Прошетајмо врховима Романије који је окупио близу 300 планинара из 25 друштава Србије, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске. Друштво је прије пар година кренуло и у реализацију изградње планинарског дома „Црвене стијене“. Досадашњи радови су чист ентузијазам чланова друштва, а средства за даљу изградњу још увијек се прикупљају. Финансијску подршку до сада су имали од општине Соколац, Града Источно Сарајево, ШГ „Романија“, ШГ „Височник“, те приватних предузећа „Огрев“, „Жарксон“ и „Чајевић Комерц“, као и од неколицине појединаца.

DSC05480.JPG

 Надамо се да ће туристички потенцијал наше матичне планине Романије у наредном периоду препознати шире народне масе, те да ће планинасрки дом већ сљедеће године, као највећа нада развоја туризма на Романији да почне са радом.

Стари Брод на Дрини – Мјесто стравичног страдања Срба

 „Благо оном народу кога знају по жртвама, а не по злочинима“

FB_IMG_1553179822698

„Слободу си вечно закржљала расо, чеко да донесу туђи бајонети, по горама својим туђа стада пас’о, јер достојно не знаш за Слободу мрети. С туђинском си камом пузио по блату, с крволоштвом звери, погане хијене, да би мучки удар с леђа дао Брату, и убио пород у утроби жене.“ – стихови Јована Дучића који говоре о злочинима почињеним над Србима од стране усташа у Другом свјетском рату. Управо један од таквих злочина над недужним српским становништвом, већином жена,дјеце и стараца догодио се и тог кобног 22. марта 1942. у селу Милошевићи и Старом Броду на Дрини, на територији данашње општине Вишеград. Масовни злочин над недужним живљем у коме је стравично убијено 6000 Срба са подручја Сарајевско – романијске и Горње – дринске регије учиниле су усташе под командом Јуре Францетића. Међутим, због послијератне историографије, зарад братства – јединста о овоме злочину дуго се ћутало, а неки од очевидаца и свједока и данас су међу живима.

 

Satri Brod na Drini

Данашњи историчари говоре да је тог кобног 22. марта 1942. године, 10.000 хиљада усташа, под командом усташког пуковника Францетића  кренуло у акцију „Трио“ – удружена акција усташких, њемачких и италијанских снага,  која је за циљ имала  убијање и прогон српског становништва са овога простора. Уплашени српски живаљ, бјежећи од злочинаца, кретао се из Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, Сокоца, Борика и Рогатице ка Вишеграду, надајући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србију, али усташке снаге стигле су их код Дрине, гдје се десио један од највећих злочина над српским становништвом у Другом свјетском рату. Оно што је интересантно јесте да су усташки злочин обуставили њемачки војници, на молбу генерала Милана Недића.

Stari Brod 5

О томе колико смо занемарили страдање наших потомака, говори  чињеница да до ових мјеста све до 2014. године није постојао пут, те да је једини прилаз селима био чамцем преко ријеке Дрине. О злочину се први пут почело причати 2004. године након чега је покренута  иницијатива за изградњу спомен обиљежја. Данас овдје постоји спомен обиљежје са уклесаним именима жртава  и  капела.

Stari Brod 2

„Србе су једни лишили живота, а ми смрти. Посмртно мучеништво ових овде покланих 1942. године трајало је све до 2004. године, и не зна се ко је већи злочинац – онај ко је починио злочин или онај који га је крио изједначавајући убице са онима које су их побиле – усташе и `Ханџар дивизију` и Југословенску војску у отаџбини, јамаре и оне чијих јама нема. Жртвовали смо истину о стотину хиљада својих цивилних жртава, коју нисмо изнели на видело и пред очи целог света“, рекао је о дугогодишњем скривању злочина у Старом Броду и Милошевићима,  српски академик и писац Матија Бећковић.

Stari Brod

На данашњи православни празник-Младенце у Старом Броду на Дрини обиљежава се 77. година од стравичног страдања.

Један од преживјелих очевидаца покоља на Дрини је  Ристо Боровчанин из Сокоца који ми је дрхтавим гласом испричао шта се догађало тог 22.марта 1942.

-Дијете моје, крвава је Дрина била тога дана. И даље чујем јауке мученика. Клали су џелати све редом. Био је то један ужасан покољ, не дај боже више дочекати икоме. Бацали су малу дјецу увис и дочекивали их на бајонете, пробадали жене ножевима и тако их остављали да се пате. Страшан призор. Ја сам спашен јер сам потрбушке пао међу мртве и тако сам ти преживио, прича старац Ристо, који данас има 88 година.

Остала су забиљежена и ранија свједочења преживјелих из ратног пакла Старог Борда и Милошевића. Међу којима је свједочење Миломира Радовића из села Крушевци, општина Соколац. У његовим ранијим изјавама забиљежено је сљедеће.

-Када смо се вратили у своје село из избјеглиштва и разних домова, многе наше комшије нисмо затекли јер нису имали среће да преживе Стари Брод, а многе породице као што су Јовановићи, Станимировићи, Боровчани скоро су цијеле страдале на Дрини.

Према неким информацијама, највише страдалих је из породица Шалић, Пушоња, Радовић, Савчић, Башовић, Мандић, Боровчанин, Крсмановић, Чворо, Јовановић, Планинчић, Перендија.

У покољу су убијане и цијеле породице. Најтрагичнија судбина је Весе Поповића из соколачког села Сјерци, који је једини преживјели од своје фамилије, а на најсвирепији начин убијено му је 27 чланова породице.

 

sb

Обзиром на дугогодишње ћутање о страдању Срба  у Старом Броду и Милошевићима на Дрини остаје на свима нама да се боримо за истину, да се на њу подсјећамо,како се не би поновила. То је оно што дугујемо нашим прецима , како онима страдалим у злочину на Дрини, тако и онима страдалим у Јасеновцу, Доњој Градини , Гаравици код Бихаћа, Шушњару код Санског Моста, Госпићу, Јадовну, Крагујевцу, Краљеву, Ливну и многим другим стратиштима српског народа.

Stari Brod1

„Благо оном народу кога знају по жртвама, а не по злочинима. Дрина се може премостити, ал се њена уста не могу президати.“-  Матија Бећковић.

Stari Brod 3

 

 

I MRTVI ODLAZE 

received_10213922146912187

Tekst iz arhive Sokolačkih informativnih novina, februar 1996. godine

Autor: Velemir Elez

Februar 1996. godine ostaće zapamćen po nečuvenom egzodusu Srba iz Sarajeva. Romanijskim drumovima prolila se sva srpska nesreća.

Zima kao da je čekala na ove dane bolnih seoba naroda koji je branio i odbranio svoju zemlju u ratu, a i u miru je gubi. I mrtvi odlaze. Po drugi put se sahranjuju branioci Srpskog Sarajeva. Biće u romanijskoj zemlji, a ne tamo gdje će uskoro da gazi čizma krvnika.

Da nije dobrih ljudi svijet bi u „ad“ potonuo. Pokazuje to primjer onih na Hreši i u Mokrom, prvim stanicama gdje se odmaraju, na putu do odredišta, izbjegličke kolone. Tu se uvijek ne spoznaje težina nesreća, sve djeluje nestvarno, tu otupljuju oštrica bola, ljudi se nalaze u nekom poststresnom stanju, u stanju teškog bolesnika koga su bolovi minuli. Takva osjećanja dolaze poslije šoka doživljenog u trenutku kada se čovjek pozdravlja sa zavičajem, sa uspomenama, grobovima svojih predaka…

egzodus-sarajevskih-srba-1995-godine5

Suze ostale na kućnom pragu 

Otvorilo se nebo nad Romanijom i iz svoje utrobe sipa februarski snijeg na zmijolike kolone, koje teku u manastirskom miru. Iz kamiona pretovarenih tugom i sirotinjom proviruju ljudi stegnutog srca i odsutnog pogleda. Nema više snage za glasno tugovanje. I suze su isplakane, ostale na kućnom pragu.

Posrću na tvrdom asfaltnom drumu umorni konji iz ilijaških sela, kašlju traktorski motori, za legendarnim „fićom“ dva puta duža prikolica od one koju ovo vozilo u normalnim uslovima vuče.

-Oni što su imali para, odavno su na sigurnom. Priča nam Zoran iz Čekrčića, heroj sela što se naslanja na Ilijaš. Mi što nismo imali para, što nismo mogli raspojasanim kamiondžđijama platiti „devizne ture“, sada se lomatamo drumovima.

Majka Dobrila stigla na Sokolac iz Draževića kod Srednjeg. U kancelariji predsjednika Izvršnog odbora opštine, kazuje svoju tugu. Sin jedinac- Sveto je poginuo u borbi sa islamistima braneći Nišićku visoravan. Sa njima još trojica iz njegovog sela. Ističu posljednji trenuci, svaki čas se očekuje ulazak muslimanske milicije na taj prostor, a majka ne zna kuda da krene. Neće bez svog jedinca. Ostaviće sve – kuću, staju, ovce krave. Otvoriti vrata staje i otići, al neće bez mrtvog sina.

image-0-02-05-25be295b66a1f032d35a6eefb15f6aef7092b5b20dc15a3de3cc98ec0544d337-V

U Komesarijatu za izbjeglice i humanitarnu pomoć – Kancelariji Sokolac, mobilno stanje. Kroz suzno staklo prozora na kancelariji gledam prizor za istoriju. Kroz vijavicu promiču konji s ledenom grivom. Na kolima muškarac i žena umotani u vojničke šinjele. Pored njih breme sijena istrgnuto iz stoga u svom kotaru, a za kolima kaska pas. Nije htio da ostavi svoje gospodare. Sve drugo je ostalo tamo u podnožju Igmana.

-Kroz Prihvatni centar kod Sokoca svakodnevno prolaze mnogi ljudi. Uvijek je pun – 400 ljudi može da noći, a oni koji nemaju kud ostaju i duže. U Sokocu se spremaju i za nove talase izbjeglih. Za takve se sprema kolektivni smještaj u školama na Ravnoj Romaniji, u Knežini i Sokolovićima. Sokolac je već dobio novih 1.500 stanovnika, Rogatica 3.500, Višegrad 4.500, a Rudo dvije hiljade. Prihvatni centar u Rogatici je primio 670 izbjeglih. U višegradskoj opštini u 15 prihvatnih centara boravi 2.500 ljudi. Svaki dan novi dolaze. Međunarodne humanitarne organizacije pomažu, a najaktivniji je UNHCR. Da nije njih – ko zna kako bi se sve aktivnosti odvijale, govori nam u dahu Dragan Zoranović, a na vrata stiže nova delegacija međunarodnih humanitaraca. I dalje glavnom sokolačkom ulicom prolaze kolone tuge.

Novo groblje utonulo u sniježnu maglu. Martovski vjetar, kao nikad, udara u krstove. Niču svježe humke. Drugi put sahranjuju se srpski sinovi. Preko 300 grobova u kojima leži mladost Srpskog Sarajeva. Lede se majčine suze, jecaj se mješa sa sjeverom i udarom krampa i lopata. Sokočani su tu da pomognu, da ublaže tugu, pomažu oko sahrane.Na krstovima imena, a ispod njih brojevi, godine rođenja i pogibije. Najviše je onih rodjenih 1970. i neke.

received_10213922035389399

I u Opštinskoj organizaciji Crvenog krsta u Sokocu uvedena danonoćna dežura. Ovdje se mogu dobiti informacije o smještaju, upisati u evidenciju. I u magacinima se nađe uvijek ono što zatreba.

U hotelu „Romanija“ direktor Slavko Furdulović i njegovi saradnici svaki dan su suočeni sa teškom srpskom nesrećom. Nastoje pomoći, al često se i ne može mnogo. Milja, Branka, Milka, Mara, Nada i Saveta, slušaju tužne priče izbjeglih. Ne prođe ni jedan dan da ne zaplaču nad teškim sudbinama. Uz čašicu se i tuga privremeno pretvara u nešto malo vrijednije.

Šiba martovski vjetar izbjegličke kolone. Na groblju Mile, Aco, Boban, Dragan, Stevo i mnogo drugih dežuraju. Čekaju nove kovčege. Pršti romanijski kamenu noći. Mjesec šalje svjetlost na svježe humke. Kao da su se vjetrovi umoril. Zastanu da se oda pošta poginuloj mladosti, protjeranoj iz svojih grobalja. A vi, tamo što gazite po našoj djedovini, utišali se u suzama i nesreći naših majki! Glas umrlih penje se prema Puhovcu, brdu koje kao grandiozni spomenik dežura nad novim grobljem.

Primiču se i dalje crne sudbine Romanijom. I plećata planina se uvija od njihove težine.

Pročitaj više