Дневник једне волонтерке

 

Понедјељак, 13.04.2020.

У нормалним околностима ово би био први дан мог прољетног распуста и вјероватно бих ништа. Међутим, ово нису нормалне околности.

9:30

Док се моји пријатељи из волонтерског центра општине Соколац вјероватно спремају за састанак у 10:00 (састанак се одржава сваки радни дан, тимови прегледају позиве који су пристигли, распоређују се и одлазе на терен), ја се спремам за онлајн наставу.

11:00

Састанак завршен, часови завршени. Волонтери иду на терен, ја чекам под пуном опремом (рукавица и маска и тона ентузијазма и енергије). Не знам ко долази по мене од њих, не знам ни гдје идемо, али то није ни битно – битно је да помажемо.

11:05

Сека и Маца долазе испред моје резиденције, наш данашњи задатак су двије локације: село Боровац и Кула. Једно према Каљини, једно према Стјеницама. Грлим их погледом (без физичког контакта, сналазимо се), сједам и крећемо. У путу размишљам како је у свему овоме лијепо што имам прилику да упознам сва села у нашој општини. Ово су они моменти кад кажеш себи да треба обилазити и природу и старе људе кад све ово са короном прође, јер лијепо је.

viber_slika_2020-04-01_12-20-48

11:20

У Каљини скрећемо према Барама, Сека познаје крај и наводи Мацу као маљутку, ја пјевам, фотографишем из аута. Сапутници колачају очима. Лијепо нам је.

11:30

Возимо се још мало, колико је сеоски пут лош, толико је поглед предиван. Приближавамо се Боровцу, настављам са фотографисањем, престајем да пјевам вожена мишљу да је људима довољна корона и да је превише садистички почастити их и мојим вокалним способостима.

viber_slika_2020-04-13_18-35-38

11:45

Стигли смо код баке Зекире, носимо лијекове и пакет помоћи и хране коју је обезбједила општина заједно са спонзорима. Зекира се радује, ми још више – јер то је и разлог што смо се прихватили волонтирања. Кад смо дошли, ред је да попијемо кафу, Зекира се разлетила као дјевојчица, а не особа која је увелико ушла у осму деценију живота. У глави ми одзвања пјесма „на овим просторима људи имају душу као аеродром“ (само у глави, не пјевам) и заиста имају. Људујемо мало са Зекиром, кажемо да ћемо остати у контакту и обећавамо да ћемо максуз доћи кад све ово прође.

11:50

Идемо према Кули, настављам да фотографишем (касније ћу видјети да нисам баш овладала опицом фокус, али небесима хвала ту је Сека). Постављам сто питања у минути, мало због професионалне деформације, мало (више) јер сам радознала и досадна.

14:30

Вратили смо се са путешествија.

Зашто ово пишем? Зато што сам поносна што живим у Сокоцу, зато што ми се свиђа концепт и начин на који функционише волонтерски центар наше општине. Зато што у свом овом хаосу са короном се изродила једна лијепа прича, прича која је мој локал патриотизам лансирала у небеса. И опет ће се наћи људи који ће исмијавати, коментарисати, прозивати, али џаба – волим Соколац.

viber_slika_2020-04-08_13-58-53

„U pamet se braćo Crnogorci“

Incidenti u Skupštini, hapšenje poslanika opozicije, blokade saobraćaja, protesti, prebijanje episkopa i vjernika, sve to je obilježilo jučašnji dan u Crnoj Gori.

Skupština Crne Gore sinoć u kasnim satima usvojila je Zakon o slobodi vjeroispovjesti kojim se predviđa da država postaje vlasnik svih vjerskih objekata koji su izgrađeni do decembra 1918. godine – ukoliko vjerske zajednice ne dokažu vlasništvo. Najkraće rečeno to znači otimanje imovine od crkve. Potrebno je reći da bi Crna Gora bila jedna od rijetkih zemalja u Evropi u kojoj bi vjerski objekti bili u vlasništvu države. Iako su se širom Crne Gore juče održali protesti vjernika i sveštenstva, kontroverzni zakon je ipak usvojen.

Mučno je bilo gledati sinošnju skupštinu i hapšenje poslanika opozicije koji se bore protiv izdaje i očuvanja identiteta crnogorskih Srba. Mučno je bilo slušati vladajuće poslanike koji prodaše vjeru za večeru. Mučno je bilo gledati bespomoćno sveštenstvo i narod u namjeri da će neko da posluša njihovu volju.

Ne tako davno Srpska pravoslavna crkva prošla je kroz torturu u istoj ovoj zemlji. Iako ranjena, uspjela je da se oporavi.

Za očuvanje pravoslavlja u Crnoj Gori u Drugom svjetskom ratu i nakon njega, život je dalo preko 100 pravoslavnih sveštenika i monaha. Mitropolit Joanikije je zarobljen i ubijen 1945., dok je njegov nasljednik Mitropolit Arsenije osuđen na dvanaest godina stravičnog zatvora. Teško stanje zatekao je i mitropolit Danilo, koji je 1961. godine uveden u tron Mitropolita crnogorsko – primorskog. Izvori navode da je 1969. u cijeloj eparhiji bilo svega 15 aktivnih sveštenik i par monaha, tako da je vrlo lako moglo biti prekinuto služenje liturgije, ali uz veliko zalaganje to se nije desilo. Kraj duhovne gladi i pustoši, koja je počela velikim stradanjem crkve i naroda tokom bezbožiničkih godina prestaje 1990.godine kada na mjesto Mitropolita crnogorsko – primorsko dolazi Amfilohije Radović. Radivši na obnovi oskrnavljenih oltara i svetinja, kao i duševne pustoši, Mitropolit Amfilohije je od 1990 – 2015. godine obnovio i napravio preko 600 hramova i svetinja, obnovio je monaštvo i izgradio 46 novih manastira.

Nažalost, Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori je ponovo na udaru, prijeti joj se oduzimanjem zemljišta i svetinja. Ljudi bez skrupule, nakon svega kroz šta je prošla, pokušaće da ospore i otmu svetinje Mitropiliji cernogorsko – primorskoj.  80725285_753229035178854_5971092959167250432_n

Bez obzira na sve što se ovih dana dešava u Crnoj Gori, 31.  decembra Budva će da zapjeva sa srpskim pjevačima Cecom (srpskom majkom) i Čolom, eto prilike za vladajuću elitu da proslavi poraz velikosrpskog nacionalizma , kako sami rekoše danas.

I za kraj pismo Patrijarha Pavla crnogorskoj javnosti i političarima povodom napetosti u Crnoj Gori, prije dvadeset godina, preuzeto sa portala objektiv. me.

81211090_753919698443121_3694071031640621056_n

“ Draga braco i sestre Crne Gore, draga deco u Gospodu nasem jedinome, blagoslov vam od mene, Patrijarha vaseg i pozdrav: Mir Bozji, Hristos se rodi!

Da sam ikako u mogucnosti, dosao bih danas u Podgoricu, ne da stanem na jednu ili drugu od zavadjenih strana, vec da stanem izmedju njih, izmedju vas, braco moja, da se najpre pomolim za milost Bozju, a zatim da kleknem pred sve vas, i sklopljenih ruku zamolim: smirite duse, stisajte glas, ne nadmecite se vikom, da vam krv ne bi usla u glavu, a rec sisla na oroze.

Ni pravo ni nepravo nisu samo na jednoj strani , razdori su veci od razlika i “eto nase opste nesrece”, ne samo vase! Mozda me necete najbolje razumeti, jer neki vole da cuju samo ono sto im je po volji, ali verujem da ce ljudi dobre volje shvatiti da vam govorim ciste savesti, i da ste za mene svi jednaki pred Bogom, kome jedino sluzim.

Ocinske molbe koje vam upucujem ove su:

Neka svako nastavi da se za svoje misljenje bori, ali na nacin koji dolikuje ozbiljnim, odgovornim ljudima, svoje upornosti da preispitujete razborito i da vam istina bude glasnija od isticanja krivice samo u drugima, vi koji ste do sada poduze bili na celu Crne Gore, nemojte se bojati da ste na gubitku, ako mislite da vam je pobeda nepravo izmakla, teze bi po vas bilo ako ispadne kako po svaku cenu i uvek isti moraju biti nepromenjivi na vlasti.

Vi koji, pak , sada treba da preuzmete najodgovornije duznosti, imajte uvek na umu da valja sluziti narodu, a ne gospodariti njime, trudite se da budete predstavnici svih ljudi Crne Gore, a ne samo vasih pristalica, i nemojte promenu shvatiti kao svoju pobedu, vec samo kao priliku da uradite sto bolje i vise za dobro svih naroda i citave zemlje u kojoj zivimo.

Od Svetog Save, Svetog Vasilija Ostroskog, Svetog Petra Cetinjskog do najboljih glava Crne Gore, koje nisu bile samo glavarske vec tolikih umnih , zlatoustih ljudi iz naroda, cuvara obraza i casti – svako od njih ima rec koja bi vam danas, kao retko kad, govorila: “U pamet se, braco Crnogorci”, i preklinjala da se ne brukate kao narod i ljudi, vec da budete svetao primer moralnog junastva, koje vas je proslavilo i u Srpstvu i u citavom svetu. Neka vam junastvo danas bude cojstvo, koje kaze da valja druge braniti od sebe! Valja jedino na srpskom jeziku postoji takva rec i takva njena poruka.

Tako vam svih svetinja da kojih drzite, tako vam Crne Gore, te Svete gore citavog naseg roda i jezika, uslisite molbe koje vam upucujem, da danas razbijete mrak bratomrznje koja omamnjuje zavadjene i da cojstvom osvetlate obraz svekolikom narodu svom.

Neka se danas Hristos mirotvorac i pomiritelj vaistinu rodi u Podgorici, u srcima sviju vas i sviju nas!”

Бук на ријеци Каљини – Мали рај подно Романије

У подножју планине Романије, недалеко од села Каљина на подручју општине Соколац, налази се права туристичка атракција.

Ријека Каљина која протиче кроз истоимено село једно је од најљепших природних богатстава на подручју Романијског краја. Као и све планинске ријеке због наглих промјена рељефа и Каљина је позната је по брзини и слаповима. У једном дијелу свога тока ова ријека се формира у водопаде у народу познате по имену Бук.

2

Призор који пружа ова природна творевина ријетко кога оставља равнодушним. Снага и брзина планинске ријеке створила је право мало чудо, посебно интересантно за авантуристе и фотографе. Оно што додатно краси ову идилу је борова шума која прати цијели ток ријеке, као и стијене у непосредној близини водопада.

SONY DSC

Како је Соколац град без ријеке, мјештани овдје одлазе да би побјегли од љетње жеге. На ријеци Каљини многи од њих су учили и прве пливачке покрете. Ријека је богата и поточном пастрмком па свакодневно привлачи и љубитеље риболова. Прави рај на земљи који не заобилазе ни страни туристи.

Каљина је посебно лијепа у прољеће, када набуја послије дуге зиме која је карактериистична за ова крај. Постаје бржа, а њени слапови виши.  У зимском периоду због ниских температура често буде залеђена и тада добија један нови – бајковит изглед. Каљина извире у засеоку Врховине у подножју планине Озрен, а улива се у Биоштицу – још једну планинску љепотицу о којој ћемо такође писати.

SONY DSC

„BLUE LIKE BLUE“ – УНИКАТИ СА РАЗБОЈА У ДУНАВСКОЈ УЛИЦИ

У једном од чувених новосaдских пасажа у Дунавској улици налази се несвакидашња радња чији излог привлачи пажњу оних које воле необично и оргинално . Уникатне креације, које не могу остати непримјећене, рађене су техником једног од најстаријих заната, који, иако један од вјерних чувара традиције, како наше тако и традиције других земаља у свијету, одлази у заборав на нашим просторима. Ријеч је о ручном ткању. На полицама радње разноликост боја и гардеробе – хаљине, шалови, торбе, капути, капе , пончои… Све, само не обичне ствари. У малом кутку радионице жена ведрог лица за разбојем, вјештим рукама провлачи нити, ствара рукотворине намјењене онима који цјене уникате, несвакидашњу моду. Та ведра и насмијана жена је наша Сокочанка – Биљана Фргања – Ћалета.

Кроз разговор са Биљаном сазнајем да је из Сокоца отишла деведесетих година минулог вијека, да је у великом граду почела да се бави овим занимањем. Вјештину ткања научила је у Новом Саду, а први разбој направио јој је познати мајстор Јоца Бaрат. У почетку, своје рукотворине радила је у новосадском „Атељеу 61“ на Петроварадину, а данас је власница радње „BLUE LIKE BLUE“ у Дунавској улици. Када се учила вјештини ручног ткања, ни сама није мислила да ће то постати њено примарно занимање. Каже да је то посао који првенствено волиш, да за њега мораш да имаш таленат. Наравно, потребно је много рада и стрпљења да би настала једна рукотворина.

Према њеним ријечима, ткање је узбудљив процес, од бирања материјала, боја , провлачења чунка кроз основу па све до крајњег производа који је увијек другачији и непоновљив. Ткање је дио ње, не само посао, јер у свакој креацији осјети се њена енергија. Често ни сама не зна како ће да изгледа њен рад, док га не скине са разбоја.

Обзиром да је ово вјештина која нас везује за прошла времена, традицију и коријене, која је мање позната млађим генерацијама, Биљана својим радом исакаче из урбане свакодневнице, отимајући од заборава прастари занат. За њене креације постоји интересовање највише оних који воле уникатно и другачије. Путем интернета своје производе пласира на инострано тржиште, а понекад израђује ствари и по поруџби. Каже да ово занимање има перспективу у модерном добу, да није баш толико непознато млађим нараштајима. Уствари младима треба пробудити интересовање, пружити им могућност да упознају љепоту ручног рада, а не само готовог производа.

Када посјети свој родни крај, Биљана највише воли да проведе у природи. Приликом задњег боравка у Сокоцу, са члановима ПД „Гласинац“ обишла је обронке Романије. Каже да је природа на планини несвакидашња и сваки пут другачија, баш као и њен рад, те да она инспирацију проналази управо у природи.

На фејсбук странициhttps://www.facebook.com/bluelikeblue/ можете да пронађете дио онога што је настало вјештим рукама моје саговорнице. Даћу себи слободу да кажем на основу свега што сам видјела, да је Биљана вјештину ткања издигла на ниво умјетности.

Калаузовићи, планинско село са богатом историјом

Седам километара од највећег врха планине Озрен и шеснаест километара ваздушне линије од Сокоца, на тромеђи општина Пале, Стари Град Сарајево и Соколац смјештено је село Калаузовићи. Просјечна надморска висина овог насељеног мјеста је од 1000 до 1200 м.н.в. и као већина планинских села богато је црногоричном шумом, изворским водама, пашњацима и ливадама. Према сазнањима људи који овдје данас живе, село се некада звало Ново Мјесто, а данашње име добило је по бегу Калаузу који је владао овдје у вријеме Османског царства. Из правца Сокоца до села се долази путем који иде преко насеља Подроманија, Кусаче, Бијела Вода, Каљина и даље узводно долином ријеке Каљине до самог села. Извор ријеке Каљине, која је највећа притока Биоштице,  налази се на подручју овог села.

Kalauzovici selo

Специфичан географски положај селу доноси богату историју. Према аустроугарским пописима у то вријеме насеље Калузовићи припадало је округу Сарајево – општина Ракова Нога , послије Другог свјетског рата били су у мјесном народном одбору Средње, док су по попису из 1953. године у општини Иванчићи, срез Сарајево. Као насељено мјесто општине Соколац којој данас припадају, воде се од 1962. године. О прошлости у овом селу говоре лежишта бивших  стећака о којима је писао историчар Шефик Бешлагић. Према његовим списима у самом селу у близини некадашње Основне школе у засеоку Врховине постојала је некропола са око 80 стећака. Нажалост, стећци су уништени приликом градње школе 1947. године, тачније уграђивани су у школску зграду која је данас у рушевитом стању.

selo razglednica

Зарад експолоатације шуме, у вријеме Аустрогарске кроз ово село изграђена је шумска жељезничка пруга која је пролазила од засеока Врховине, преко шуме Крушчице, засеока Пањеви, па преко Радаковине до села Костреша на подручју општине Пале. У то вријеме пруга је селу доносила велике предности у односу на друга насељена мјеста, па према неким изворима док је пруга радила у Калаузвићима је био уграђен телефон, а постојало је и постројење четинасрког уља. Постројење је демолирано заједно са жељезничком пругом од које данас постоји врло мало трагова.

puut
Пут куда је пролазила ускотрачна пруга

Према историјским списима у селу Калаузовићи, од када се за њега зна живи православно становништво, које се бави сточарством и пољопривредом. Од 2009. године општинска управа Сокоца, Калузовиће сврстава у мјесну заједницу Баре. Статистика која се односи на број становника, као и у већини других села, није позитивна. На првом попису становништва из 1879. године било је 220 становника, на попису из 1885. у Калаузовићима је живило 282 становника, 1895. – 323, 1910. регистровано 374 становника, 1948. године – село броји 286 становника, 1953. – 348, 1961. године – 336 станвника, по попису из 1971. – 306, 1981. године –  227 становника, док је по попису становништва из 1991. године живило 147 становника у 49 домаћинстава. Данас, овај број је знатно мањи и у Калаузовићима тренутно живи нешто мало више од сто становника.

baba dusanka

У посљедњем одбрамбено – отаџбинском рату ово село изгубило је 33 српска борца, а у рату је страдало и пет цивилних жртава. У селу је 2015. године на иницијативу локалног становништва подигнут споменик палим борцима.

DSC02722.JPG
Споменик палим борцима у посљедњем одбармбено-отаџбинском рату

Од када се званично појављује насеље Калаузовићи у своме саставном дјелу има засеоке, Барјак,  Баре, Буковрат, Бркића Луке, Градац, Гребина, Хомар, Калузовићи, Костреша, Мишија стијен, Пањеви, Подстијене, Радаковина, Рупе, Слана Бара, Згоне, Увори и Врховине.

Аутохтоне продице на овом подручју су Рајић, Грујић, Мухаремовић, Мићић, Милинковић, Чворо, Делипара, Дрињак, Парлић, Плакаловић, Топаловић и Шумадинац.

grujici bare
Брдо гдје живе Грујићи

Подручје села Калузовићи познато је као гљиварски крај, а богато је и шумским воћем и разним врстама дивљачи. Прави рај за љубитеље природе и сеоског туризма. Од свога постојања до данашњих дана са овога подручја експлоатише се шума. Можда, мало и неправедно сјеча је обилна и из дана у дан све су мање препознатљиви предјели који су били прекривени црногоричном шумом. Највећи проблем људи који живе у овоме крају, јесте дио макадамског пута уз кањон ријеке Каљине, главна комуникација са општином Соколац, а који је у све лошијем стању. Обзиром да је број становника у опадању, и да у селу већином живи становништво старијег животног доба, углавном препуштеног самом себи, овај крај полако замире.  Не тако давно, из овога села, сваки радни дан ишао је аутобус пун ђака, пут Сокоца. Данас, на велику жалост не постоји аутобуска линија, а ни дјеца која би путовала. То је поражавајућа статистика, која прати сва села у Републици Српској.

ledenice.jpg
Пут који води од Сокоца до Калаузовића у зимском периоду

И за крај ријечи старца, мјештана Калаузовића : „фабрика не може хљеб да производи, јер хљеб се на њиви рађа. Сви ће се једног дана вратити на своја имања, ал питање је шта ће их ту дочекати, јер ми стари не можемо да радимо, а ови млади радије ће беспослени ходати по граду, него одржавати богатство које имају на ђедовини. Џаба им десет факулутета и град, када се за храну највише даје, и онда када замре село завладаће глад, а ми смо близу тога.“  Ријечи старца, за будућа покољења! Надајмо се да се ријечи неће обистинити, и да ће села на нашим подручјима преживјети охолу политику савременог доба.

vaso ovce1.jpg

Нажалост, од више стотина становника, школе која је вревила од ђака, сложног рада и живота у Клаузовићима је остало само сјећање на љепша времена. Богата природа није задржала становништво. Горући проблем и даље је пут, који би према ријечима мјештана препородио село. Остаћемо у нади да ће се у будћем времену нешто набоље промјенити или да ће бар као некада из села Калаузовићи,опрт ићи аутобус пун дјеце, ђака.

 

Романија – планинска принцеза источне Босне

„Када би ме питали због чега сам заволио планине, нашао бих безброј разлога. Можда планину волим због њене снаге и поноса. Поглед јој је увијек окренут према небу и непрестано чезне за висинама. Планинске очи нису стидљиве. Поглед није оборен. Она непрекидно тјера вјетрове и сњегове и увијек поново забљешти младошћу. Чудно се човјек осјећа када се попне на врх планине, а још љепше када с врха посматра свитање и раскошну игру сјенки. Стојећи на планинском врху човјеку се чини да је вјетар одувао људски кукавичлук. Врх планине улива повјерење као да из њега говори искуство вијекова, као да су се ту попели сви токови времена. Ту на врху човјек најрађе ћути. То ћутање је бескрајно и загонетно, као што је бескрајна и загонетна ћуд планине.“ Рекао је Вељко Влаховић у своме есеју „Планина“.

Овако би сваки љубитељ планине и планинарства описао свој доживљај када се попење на планинске висове.

romanija25.jpg

Општина Соколац на својој територији има једну такву планинску принцезу, која је, могло би се рећи , једна од најљепших на просторима Босне и Херцеговине. Ријеч је о опјеванијој „Хајдучкој гори“ – Романији.

Романија је планинаска љепотица смјештена у источном дјелу Босне. Налази се југозападно од Сокоца, сјвероисточно од Пала и источно од Сарајева. Припада планинама динарског горја са највишим врхом од 1652 м.н.в – Велики Лупоглав. Називи других врхова Романије су: Равна стијена, Орлова стијена, Црвена стијена, Црна стијена, Ђева стијена (Ђевојачка стијена) и Велика стијена. Што се тиче самог имена Романија, у буквално преводу би значило „земља Римљана“, што према неким изворима говори да је име настало у раном средњем вијеку доласком Словена и Авара почетком 7. вијека на ове просторе, када је кренуло рушење римских градова и остатака Римског царства. Становништво из тих градова повукло се на Романију, а људи који су населили ово подручје, према народним предањима у то вријеме назвали су се Ромањи, ал их је касније временом локално становништво назвало Власима. Планину Романију називају још и „Хајдучком гором“, а на њеној јужној страни, изнад Пала налази се и Новакова пећина, у којој се према неким народним вјеровањима крио хајдук Старина Новак.

romanija35.jpg

У подножју Романије, недалеко од планинских стаза које воде до Новакове пећине, по историјским и географским предањима у средњем вијеку пролазио је тзв. Царски пут, који је водио од Сарајева, преко Паљанског поља, поред романијских стијена и даље преко Гласиначког поља према Дрини и даље према тадашњем Цариграду, данашњем Инстамбулу.

Оно што посебно краси Романију јесу и њене планинске, брзе, хладне ријеке и извори. На западном дијелу Романије извире ријека Миљацка, а  по својој љепоти чувене су и ријеке Ракитница, Берешко врело, Биоштица и Каљина, које су посебно цијењене у риболовачком свјету, јер су богате ријечном пастрмоком.DSC_0792.JPG

Препознатљива је и љепота планинских села у којима човјек не може да се нагледа нетакнуте природе. И поред лоше путне инфраструктуре, народ још увијек не напушта села. Сеоско становништво већином се бави сточарством, а надалеко је чувен, сада већ и брендирани Романијски скоруп кајмак, који свакако посјетиоци овог подручја треба да пробају. Овај крај познат је и по обиљу љековитог биља и шумских плодова и воћа –гљиве, купине, малине, боровнице и сл.. Када је добра сезона локално становништво може да оствари добру зараду прикупљањем и брањем.

borovnice1.jpg

VRGANJ.jpg

По својој љепоти на великим надморским висинама, бар када је ријеч о територији општине Соколац, посебно се истичу села Калаузовићи, Каљина, Жунови, Соколовићи, Кнежина, Озерковићи, Гире…цијело подручје Равне Романије. Наравно и друга села су лијепа, ал на мене су ова оставила посебан утисак. Обзиром да многа села имају богату историју, о сваком посебно могло би си писати, ал то ћемо оставити за неку другу прилику.

29433271_10215397397277143_8722018554477543424_n.jpg

Романијски крај интересантан је и за спелеологе. На подручју соколачке општине познате су Гирска пећина, Велика пећина код извора Биоштице, Пећина под липом – Подлипа и Мегара, а најпознатија и можда најпривлачнија је пећина на територији општине Пале – Орловача у насељеном мјесту Сумбуловац.

Како писати о Романији и Гласинцу, а не поменути трагове историје. У подножју Романије, на широком пространству Гласиначког поља, налазе се велики број стећака – средњовијековних надгроних споменика. Најпознатија археолошка налазишта на овом подручју су некропола са  стећцима Црквина, гђе су током истраживања овог подручја пронађени остаци цркве из 15.вијека, као велики број средњевјековних споменика. На листи 30 средњовијековних некропола стећака које су проглашене Свјетском баштином УНЕСЦО нашла се некропола у Лубурић поље, удаљена 6 километара од Сокоца.

DSCF1034.JPG

Све ово написано, као и још много тога што није стало у ову причу доказује да Романијски крај има огроман туристички потеницјал. Поред планине Романије која је прави рај за љубитеље природе и планинарства, ту је богат културни и историјски садржај који свакако вриједи упознати. Обзиром да је Романија у близини олимпијске планине Јахорине, могло би се рећи да је и поред великог туристичког потенцијала на неки начин мало и занемарена.

DSC02995.JPG

На њеној промоцији, поред планинарских друштава која дјелују на подручја општине Пале, доста добро ради Планинарско друштво „Гласинац“ из Сокоца. Сокочани су минулог викенда организовали  4. Прољећни поход – Прошетајмо врховима Романије који је окупио близу 300 планинара из 25 друштава Србије, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске. Друштво је прије пар година кренуло и у реализацију изградње планинарског дома „Црвене стијене“. Досадашњи радови су чист ентузијазам чланова друштва, а средства за даљу изградњу још увијек се прикупљају. Финансијску подршку до сада су имали од општине Соколац, Града Источно Сарајево, ШГ „Романија“, ШГ „Височник“, те приватних предузећа „Огрев“, „Жарксон“ и „Чајевић Комерц“, као и од неколицине појединаца.

DSC05480.JPG

 Надамо се да ће туристички потенцијал наше матичне планине Романије у наредном периоду препознати шире народне масе, те да ће планинасрки дом већ сљедеће године, као највећа нада развоја туризма на Романији да почне са радом.

 

НЕ ВЈЕРУЈЕМ РИЈЕЧИМА, ВЈЕРУЈЕМ СЛИКАМА

На изложби фотографија “Соколац прије  45 година”

Аутор текста: Велемир Елез

Сокочане је ових дана силно обрадовала изложба  фотографија Марина Цвијетића, насталих у периоду од 1972. го 1977.  године.  Цвијетић се као  гимназијалац, што је у том времену било веома ријетко, озбиљно, скоро професионално,  бавио фотографијом. Био је  испуњен посебном страшћу, без  које није ни могуће истрајати. И, заиста,  то је, гледајући на оно што се може видјети на изложби, била  истинска страст, а  не хоби. Прве фотографије, могло би се  рећи, трасирале су му пут према животном позиву  – раду на  радију и телевизији.

DSC05155

Седамдесетих година прошлог вијека,  легендарни  фотоапарат – руска “Смена 8М”, нашла се  у рукама  човјека  који је имао истанчан осјећај за  оно што га окружује, способност да муњевито реагује у правом тренутку,  фото-објективом  овјековјечи призор  који се не може поновити. Пуних пет година  интензивно, скоро скакодневно,  Марин је  својом “Сменом” биљежио  свакодневицу  свог родног града. Снмио је  150  црно-бијелих филмова,  урадио на стотине  фотографија за  своје  сроднике, другаре и пријатеље. Али, као да је знао да  ће доћи дан  када ће  се оно што је снимио наћи на изложби  која  ће изузетно  топло бити примљена од његових Романијаца,  чувао  је и сачувао  филмове.

izlozba 2

Животни путеви су га  у свијет  повели, далеко од  завичаја. Радио је у  Сарајеву,  тадашњој републичкој телевизији, био у екипи која је градила темеље  Телевизије  Републике Српске, а потом, као и многи, пошао са породицом  тамо далеко,  преко океана. Скрасио се у Торонту, али су му обавезни дио пртљага били стари црно-бијели филмови, у којима су живјеле успомене на  гимназијске дане, на  његов Соколац.

У туђини се  прихватио тешког  посла рестаурације  филмова. За неке, због оштећења, није било спаса.  Ипак, било је  много тога драгоцјеног  што се могло оживјети уз помоћ  специјалних текућина  и савремене  технике. Искористио је своје знање, наоружао се стрпљењем;  сваки појединачни снимак обрадио; седам година “потрошио” да би из  црно-бијелих  филмова “исциједио” оно што је било могуће. Доживио је тренутке  да посјетиоци изложбе,  па и лаици за фотографију, примијете  видну разлику између “сирових”, оригиналних снимака, и оних насталих након  рестаурације, што га  је  посебно обрадовало.

DSC05145.JPG

Када крочите у изложбени  простор, а свједок сте  времена  у  којем су снимљене  фотографије, душа затрепери, кроз крвоток крену  необјашњиве  емоције, вратите се у младост, веселе и разигране  дане. Имате  осјећај да су око вас познати, драги   људи, ваши другари, пријатељи;  “корачате” простором који се  данас  само може “срести” на Цвијетићевим фотографијама.

Марин је  своју “Смену” најчешће користио када је био у друштву својих школских другова, припадника дванаесте  генерације  соколачке Гимназије, школе, како се често говорило,за сва  времена.Биљежио је тренутке доколице, забаве, ђачких екскурзија, шетње  зеленилом малог града, али и оног што се у школи дешавало, у  сусрету са професорима. На фотографијама  су времешне грађевине,  породичне куће  поред  главне  улице,  којих  одавно нема,  људи  обучени у стару  романијску ношњу, радости  27. јула, дана  када  је Брезјак био стјециште  више  десетина  хиљада  грађана, који су у  тај  шумовити простор долазили да обиљеже Дан устанка народа и народности БиХ. И хотел “Романија”, атрактивно  задње изграђено 1978. године,  налази се  на  неколико фотографија, које често изазову реакцију посјетилаца. Спонтано, с пуно жучи, Сокочани реагују,  јер некадашњи “заштитни знак” града  више не постоји.

лозба соко.jpg

И ова зложба је  показала, да  фотографије  казују оно што се  не може испричати и написати, да су плод оног што је скривала  душа аутора, да су биле и остале дневник  времена,  па и сваког  живота, да ће преживјети и ову страшну, бездушну  еру компјутеризације, када сваки човјек у џепу носи  справу за снимање, а и не помишља да уради  фотографију и смјести је у албум. Није случајно  из умне главе изашло: “Не вјерујем ријечима, вјерујем сликама”.

излозба .jpg

А колико  човјеку значе фотографије, најбоље  говори туга  програника у минулом рату, који ни данас, након  скоро двије и по деценије од завршетка  ратног страдања,  не могу да  преболе  фотографије које  остадоше у њиховом завичају. Куће су заборавили, а још  увијек засузе  када  се  сјете породичних  фотографија.

В.Елез

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.